Kada se pomene dostupnost informacija u javnom sektoru, na šta prvo pomislite, na arhive DB-a ili na izveštaje sanitarne inspekcije o vašoj lokalnoj mesari ili pekari? Mediji u Engleskoj, recimo, misle da je ovo drugo za svaku pohvalu i sa priličnim oduševljenjem pišu o veb sajtu londonske opštine Grinič (http:// www.greenwich.gov.uk).
Na pomenutoj adresi, naime, pod stavkom Food Hygiene Awards moguće je naći izveštaj o sanitarnim kontrolama lokalnih restorana. Posetilac je, doduše, pošteđen mučnih detalja, servira mu se samo podatak da li je inspekcija neki lokal pohvalila ili ne, što znači da je neko mesto po pitanju higijene uzorno, a da neko nije (podrazumeva se da oni sa ozbiljnijim problemima bivaju zatvoreni).
Otkad je inspekcije, otad je i njenih izveštaja, ali su se u Griniču naprosto setili da ih daju na uvid građanima. Ko vele, oni treba tamo da jedu, pa je red da znaju. Tako dolazimo do izvrsnog primera povezivanja dostupnosti informacija i interneta (zgodna tema za razmišljanje dok u lokalnoj kafani gledate kelnera kako na vaše oči prevrće stolnjak).
Inače, internet stranice ove opštine su spektakularne. Na krajnje jednostavan način stanovniku koji tamo živi (ili onom koji to samo priželjkuje) nude se svi bitni podaci, i to na način koji je prilagođen njemu, a ne opštinskoj birokratiji. I snalaženje na sajtu je lako, pored uobičajenih menija, na svakoj stranici nudi vam se sadržaj sajta po abecednom redu (od A do Z). Dovoljno je da pročitate koje su sve teme izlistane i biće vam jasno šta znači i čemu bi trebalo da služi lokalna samouprava.
Za razliku od Griniča, gde se opštinski servisi nude prema potrebama građana, beogradske opštine nastoje da svojim žiteljima uz pomoć interneta približe svoju administrativnu strukturu (reperi za malo istraživanje bili su http://www.palilula.org.yu, http://www.zvezdara.org.yu i http://www.novibeograd.org.yu). To znači da su izlistane opštinske službe i njihovi telefoni, a na građanima je da dokuče kome sve treba da se obrate da bi rešili neki problem. Vrhunac opštinske otvorenosti (barem na internetu) jesu informacije o načinu dobijanja ličnih dokumenata, uz eventualno onlajn naručivanje i štampanje formulara za te dokumente. Malo li je?
OK, ako bi neko i poželeo da internet stranice srpskih opština zaista stavi u službu građana, kojim sredstvima i sa kojim ljudima bi to, ali zaista, mogao da uradi? Evo odmah jednostavnog rešenja: to bi radili mladići koji se opredeljuju za civilno služenje vojnog roka. Većinom su pismeni, znaju da rade na računaru ili to mogu za nekoliko nedelja da nauče, malo koštaju, a imaju osam sati vremena dnevno za ozbiljan društveno koristan rad i to celih godinu dana. I ne samo to, ta armija mogla bi u narednim godinama da obavi ogroman posao digitalizovanja raznih srpskih arhiva, uz minimalna ulaganja, koliko treba za računare i skenere (jeftinije).
Koliko je to realno? Pa, taman koliko i postavljanje izveštaja lokalnih sanitarnih inspekcija na internet.
