Političari su uznapredovali u govorništvu, imaju sve bolju dikciju, vode računa o akcentima, kao da će na konkurs za RTS govore i oni ‘Aleksandar’, umesto ‘Aleksandar’, kako se donedavno pogrešno i grešno izgovaralo to kraljevsko, dedovsko, ali i međunarodno ime. Novog premijera nisam čuo da govori „na Vladi“, što ministri i niže rangirani činovnici obožavaju (čoveče, kad izgovoriš „na Vladi“ puno ti je srce, to je lozinka, znak prepoznavanja i dokaz da si ili član Vlade, ili da si sa njom blizak: izraz „na Vladi“ je trijumf nas vladinaca nad gramatikom koja važi samo za biračko telo!), ali se od njegove omiljene reči „bolan“ osećam kao bolani Dojčin kome izabrani lekar obećava još jače bolove: od melema koji ćeš dobiti u bolu ćeš jošte većem biti, i nikada nećeš ozdraviti: ljuta trava sa Miroč planine nije za to da te rana mine, no da našim unucima sine…
Voleo bih da budem Vučićev Štros Kan za jezička pitanja, zapravo za uzrečice i jezičke rđave navike (koje ima svako od nas, ali nas premijer baš izlaže nedostojnoj retoričkoj monotoniji i predvidljivosti). Nisu te bolne reforme, bolni rezovi i bolne odluke sintagme toliko baš dobre da će po nekoj od njih biti nazvana rok-grupa, što se sa Čerčilovom mešavinom krvi, znoja i suza desilo; istinabog, nije lako naći sinonime za bol, ali ja bih premijeru preporučio da se jedno dve godine kloni medicinskih metafora.
Njegovi prethodnici, možda i on sam, satrše nas neopravdanim i ničim izazvanim sankcijama, niko od nas piskarala nije propustio da se tome naruga, ubrzo je i poruga postala jednako glupava i nesnosna (kao što su pošalice o braku ili starenju dosadnije od same stvarnosti); boljševici i naša partizanija ubiše boga u publici slikama iz mehanike: lokomotive napretka, bacanje klipova u točkove našeg razvoja… Ti su klipovi (kukuruza? metalni klipovi iz motora sa unutr. sagorevanjem?) mnogog potencijalnog graditelja komunizma odbili i načinili od njega kulaka, reakcionara i klas. neprijatelja; neko je prvi izgovorio „porodica evropskih naroda“, i sad od te porodice ne može da se živi, barem ja ne mogu, moj životni moto, san i cilj, i moj i moje zemlje, je da se pridružimo toj porodici (što je nemoguće: u porodicu se dospeva rođenjem, stupanjem u brak ili zakonskim usvajanjem, nema četvrtog načina), pri čemu se prećutno podrazumeva da je porodica vrednost bez premca i mane, prenebregava se da je upravo porodica najčešće okrilje i poprište kućnog nasilja, naslednih bolesti, seksualnog zlostavljanja, preljube, incesta i mnogo čega drugog što nije za podičiti se.
&
Moj zadatak kao savetnika bio bi da pisane govore moga šefa pregledam, da žutim markerom smerno, ali savesno žigošem odveć rabljene reči i idiome te da na margini predložim ekvivalente – koji će govoranciju, nadam se, učiniti manje predvidljivom. U opisu mog rad. mesta (part time?) bilo bi i da preslušam tonske zapise svega što je šef uživo, iz glave izgovorio, da makar naknadno ukažem na učestalost i štetnost pojedinih izraza, dobro, ne moram ja, ali treba neko, ja mogu kao predujam i kao gest savetničke dobre volje predložiti premijeru da obnovi gradivo iz Svetog pisma koje je kraj svih drugih krasota i dubine vesma slikovito. Kad ga navika ponese da milioniti put kaže „bolan“ neka se ugrize za jezik, neka kaže kako unapred odlično znade da će se usled njegove ma koliko dobronamerne, iskrene i nadasve mudre vladavine u mnogoj kući, fabrici i državnoj ustanovi narednih sedam godina čuti samo plač i škrgut zuba: koliko bi se slušalaca koji večeraju uz televizor prenulo i reklo: „E, ta ti je dobra, vođo!“
&
Ni po služb. dužnosti ni privatno ne pratim Evroviziju (koja je promenila pol: Evrosong!), tako da sam možda i poslednji u Srbiji saznao za pobedu žene s bradom i za uznemirenost koju je pobednica izazvala u svim hormonski uravnoteženim porodicama i državama. Zna se za ženu s bradom otkad je sveta i veka, u skromnijim cirkusima bila je još kako važna i zapažena tačka, puk nije žalio ni talire za kartu ni dlanove da nagradi najčešće i samo puku pojavu žene sa bradom; potonja nije izazivala strah ni sablazan upravo zato što je nastupala kao pitoma i dobroćudna nakaza, primana je sa simpatijom i pozdravljana aplauzom, ali se znalo da sa njom nešto opasno ne štima, publika je smatrala pravednim da privređujući u cirkusu žena s bradom donekle ublaži i izvadi štetu koju joj mati priroda beslovesno i nemilosrdno čini, ama su se stvari sad sasma posuvratile: ja nastupam ovde ne zato što imam bradu ispod ženske frizure i ponad ženskih drugih obeležja, ja ovde pevam i štaviše pobeđujem jer odlično pevam, a ove sam sezone u velikoj formi!
Branitelji porodič. vrednosti će na to: „Nemamo ništa protiv žena s bradom ako ih ne viđamo, ili ako nastupaju kao neko ko je i reklamiran kao greška prirode, ne tražimo mi da se one istrebe, ali se mora znati da su nenormalne, kako mi to znamo, pa znamo zato što smo mi ispravni, licencirani primerci homo sapiensa, bez ikakovog felera ili razloga za reklamaciju Prirodi i Njezinom Tvorcu.
