Mačke u džaku: Kuda ide Balkan
Ovog puta Aleksandar Vučić je, hajde da kažemo, nevin. Dobar deo srpske opozicije upinje se da odgovornost za loše stanje u regionu podeli na ravne časti, ali pohvalimo Vučića što se prvi dosetio politike uzdržanosti. Međutim, ta politika ima svoje granice, i dok premijer tihuje, prenemaže se i hukće, s druge strane tog spektra narasta javno mnjenje dostojno Hegelove piljarice koja je na primedbu da joj paradajz nije zreo odvratila: „A tvoja se majka kurvala sa oficirima.“
Odnosi na Balkanu u magičnom trouglu Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Kosovo ostavimo ovaj put po strani, doskora koliko-toliko utegnuti što s ciljem da se domognu Evrope (Hrvatska), što otvorenim protektoratom tih istih (Bosna i Hercegovina) i naporima Srbije da uhvati priključak s boljim delom sveta, liče u ovom trenutku na sliku tri divlje mačke koje je neko strpao u isti džak. Grebu iznutra i samo je pitanje dana kada će ga rasparati.
Globalna slika ide naruku takvom scenariju. Evropa nije više ono što je bila, Rusija je još manje ono što je bila, a još se vrača šta će biti Amerika. Greše oni koji misle da je zaoštravanje odnosa u pomenutom trouglu posledica izborne pragmatičnosti – mada toga uvek ima; pre će biti da sukobi izviru iz kapilarne strukture tih društava formirane na dugoj tradiciji kulture uzajamne nepodnošljivosti.
Tako se šaketaju balkanske „šake jada“ i samo još fali da im se Vučić pridruži – pitanje je dana koliko će moći makar formalno da bude uzdržan.
U intervjuu za dnevni list „Danas“ bivši predsednik Srbije Boris Tadić ne amnestira Vučićevu vlast. On, između ostalog, kaže da u vreme njegovog mandata nismo imali probleme sa Hrvatskom jer smo mi inicirali i generisali prijateljske regionalne odnose i doprinosili politici pomirenja. To je bila naša politička filozofija, koja je bila temelj izgradnje stabilnosti regiona i Srbije. Ova vlada samo simulira politiku pomirenja. Nedelju dana razmenjuju uvrede, organizuju se TV emisije govora mržnje i huškanja, a onda nedelju dana upućuju mirotvorne poruke. Tu nema nikakve iskrenosti. I kada sa druge strane imaju takođe nacionaliste, te medijske igrice postanu ozbiljan problem. I danas prisustvujemo planskom kreiranju utiska o ustaškom karakteru hrvatskog naroda i stvaranju predrasuda, umesto da se učine napori da se objasni da to što je deo hrvatske politike otvoreno ustaški, svakako ne znači da je takav ceo hrvatski narod. Umesto smirivanja tenzija, svaka prilika se koristi za njihovo podizanje i to je neodgovorna politika.
Vučićeva vlada, nastavlja Tadić, namerno pravi tenzije u regionu, da bi se posle pred međunarodnom zajednicom predstavljali kao oni koji rešavaju probleme. A tih problema ne bi ni bilo da ih prethodno nisu oni napravili. Da su želeli i umeli da nastave našu politiku regionalnog pomirenja, danas ne bismo trošili vreme i energiju na podizanje i smirivanje ovakvih tenzija.
Nesumnjivo je da u Tadićevim rečima ima istine, ali to je daleko od cele istine. On opisuje period kad je hrvatska politika hrlila ka Evropskoj uniji i prilagođavala se poželjnim standardima. Susreti sa Ivom Josipovićem, tadašnjim predsednikom Hrvatske, bili su uljudni i civilizovani, ali su imali učinak ravan sastanku na mostu Vučića sa Kolindom Grabar Kitarović. Slab, pa gotovo i nikakav.
Tiho, gotovo tajno: Koštunica i Sanader
Poznavaoci životnih prilika preostalog srpskog življa u Hrvatskoj potvrdiće da je najviše učinjeno u periodu kada su glavni bili Vojislav Koštunica i Ivo Sanader. Struja je napokon stigla u mnoga srpska sela zamračena posle „Oluje“, građeni su putevi, a, simbolički, proslava na Kninskoj tvrđavi bila je bliže nekom komemorativnom skupu nego sletu – Za dom spremni. Takva saradnja počivala je na dogovoru da bude diskretna, što samo svedoči da su Sanader i Koštunica bili svesni već pominjane „greške ugrađene u sistem“ koja se otklanja dugotrajnim i strpljivim majstorisanjem, a nikako preko noći i uz halabuku.
Ako je i u čemu u pravu, Boris Tadić je, u već pominjanom intervjuu, u pravu kad kaže da su odnosi u regionu sada takvi da jedna teška reč može da sruši sve što je urađeno na izgradnji regionalnih odnosa do 2012. Pušten je plin iz boce u čitav region i jedna varnica može sve da zapali. Ovo je jedan izuzetno ranjiv region i to ne govori dobro o temeljima naših društava i našim institucionalnim kapacitetima.
Čini mi se da je moj kolega Filip Švarm, u komentaru na sajtu „Vremena“, u pravu kad piše da je Milanović, idiotskom retorikom na sastanku s hrvatskim veteranima, u jednom potpuno uspeo. A to je da od Srba u Hrvatskoj ponovo napravi taoce interesa vlastodržačke klike u Zagrebu i Beogradu, pošto je njihov položaj direktno zavisan od službenih srpsko-hrvatskih odnosa koji su dotakli dno za vreme šestomesečne vlade HDZ-a i Mosta i, pogotovo, tokom izborne kampanje. Sada se, nakon Milanovićevog fućkanja na „Za dom – spremni“, rasplinula svaka nada da tamošnji parlamentarni izbori mogu doneti ikakve značajnije promene. Sve ovo skupa poklon je sa neba za Aleksandra Vučića, Ivicu Dačića, Aleksandra Vulina i sličnu ekipu iz Vlade Srbije. Njih, piše Švarm, ne zanima stvarni položaj Srba u Hrvatskoj, već koriste priliku da za unutrašnjopolitičke potrebe dokazuju da su „svi Hrvati isti“, te da se sada najbolje vidi kako su devedesetih bili potpuno u pravu. U tom pravcu će i nastaviti – poput svojih partnera u Zagrebu, i oni, iz sopstvenog iskustva, odavno znaju da se dizanjem nacionalnih tenzija najbolje kompenzuje sopstvena nekompetencija, preusmerava pažnja građana od stvarnih problema i dodatno učvršćuje vlast.
Čepurinova slika: Kontrolisani haos
No, to nije jedina muka. Raste pritisak na srpkog premijera da odgovori Milorada Dodika od referenduma zakazanog za 25. septembar na kome bi građani Republike Srpske trebalo da glasaju o danu državnosti ovog dejtonskog entiteta. Odnekud je stvoren utisak da je Vučić vlastan da utiče na Dodika, što nije daleko od pameti, ali ako Dodik odustane to će biti kraj njegove političke karijere, a nisam siguran da je na to spreman. Kao što nisam siguran da je Vučić spreman da se otrese Dodika kao iznošenog kaputa. Ako odgovori Dodika, Vučić će potvrditi ocenu zapadnih krugova da je lider u regionu, ali će platiti cenu na domaćem političkom tržištu.
U trenutku nastanka ovog teksta, predsednik i premijer Srbije, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, sastali su se na hitnim konsultacijama. Pretpostavljam da će do četvrtka, kada ovaj broj „Vremena“ bude u rukama čitalaca, javnost biti obaveštena šta je dogovoreno, mada ne bih isključio mogućnost da saznamo dve verzije o istom.
Nikolić je pozvao Vučića na sastanak nakon zaključka Saveta za implementaciju mira da pozove vlasti u RS da ne održe referendum o Danu Republike. Predsednik i premijer razgovarali su prvo u četiri oka, iza zatvorenih vrata, a posle im se pridružio i šef diplomatije Ivica Dačić, a nešto kasnije i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Premijer Vučić poručio je da će vlast u Beogradu reagovati odgovorno i ozbiljno u slučaju da visoki predstavnik u BiH zatraži zabranu referenduma u Republici Srpskoj. Odluku Saveta za implementaciju nije podržao ruski predstavnik u tom telu.
Nešto pre toga, komentarišući za Sputnjik upozorenje premijera Aleksandra Vučića da je ozbiljno ugrožen mir u regionu, koje je izneo na sastanku sa ambasadorima 64 zemlje, Aleksandar Čepurin je rekao da balkanska regija prolazi kroz period iskušenja i suočava se sa ozbiljnim izazovima iz ugla očuvanja stabilnosti i bezbednosti. „Uočavaju se određene sličnosti sa onim što se dešavalo tokom poslednjih godina u drugim delovima sveta – u severnoj Africi, na Bliskom istoku i u Ukrajini, gde su preduzeti pokušaji ostvarivanja scenarija u duhu ‘kontrolisanog haosa’. Posledice su najužasnije. To je jako opasno i za Balkan“, rekao je ruski ambasador.
Čepurin je dodao da izaziva zabrinutost i korišćenje metoda koje se, kako je primetio, ne mogu nazvati civilizovanim.
„U te metode svrstavamo poigravanje sa nacionalističkim ekstremizmom, pokušaje rehabilitacije ratnih zločinaca i nacista, koji su aktivno podržavali Hitlera i koji su počinili stravične zločine“, rekao je diplomata i podsetio da je „pobeda nad fašizmom udarila temelj moderne Evrope i njenog prosperiteta“.
