LISICA: Hoćemo na otvaranje, da se guramo sa snobovima i sirotinjom, ili da odemo kad prvi talas prođe…
ŽDRAL.: Hajmo danas! Neće Alan Rob Grije biti tamo do zatvaranja…
L.: I ja sam htela da ga vidim…
Ž.: Čitala si nešto od njega?
L.: Nisam! Sve – sad ću pa sad ću….
Ž.: Iskreno, nisam ni ja, ali još kad sam spremao sociologiju kulture kovali su ga u zvezde, ko bi rekao da će trideset godina docnije doći ovamo da otvori sajam!
L.: Pa računaš – ako ništa njegovo nismo pročitali, barem da ga vidimo, i to je kulturni čin, a?
Ž.: Jeste, ali ne samo njega da vidimo, nego i knjige Mire Marković i Radovana Karadžića.
L.: Da! Sviđa mi se Mirin naslov: „Sačuvajte ovu knjigu“, dobro nije „Kupite ovu knjigu“!
Ž.: I Karadžićev naslov je lep – Čudesna hronika noći…
L.: Možda je prvo bilo Hronika noći, ali su recenzenti ponavljali kako je knjiga čudesna…
Ž.: Glavni junak se zove Jakov Jaša Crnković…
L.: Siđi Jašo, siđi sa planine…
Ž.: Super paše, biblijsko a naše!
L.: I prezime se, da tako kažem, rasturčilo…
Ž.: Izdavač Toholj kaže da se u prvom delu zvanom „Pakost“ govori kako je klupko balkanskog rasula počelo Titovom smrću…
L.: To o Titu smo čuli hiljadu puta, ali ovo „klupko balkanskog rasula“, to može samo umetnik da smisli!
Ž.: Nemoj da si zlobna! Ti bi nešto bolje sročila da su ti za petama Interpol, CIA, Ujedinjene nacije, lovci na ucene! Ja to gledam čisto ljudski: ako su tako progonjeni uspeli da napišu knjige, ako su neki ljudi stavljali glavu u torbu da rukopise donesu do izdavača, ko smo mi da to ne kupimo? I kakvu bismo poruku time poslali sunarodnicima koji su spali na samofinansiranje?
L.: U pravu si, to bi ih dodatno sneveselilo, a u suprotnom, ako bi knjige planule, ako bi bile stalno doštampavane, i taj sud u Hagu i ovaj naš koji Miru juri zbog pišljivog stana dodeljenog dadilji morali bi da se kucnu po čelu, hej, kakve smo mi to ljude uzeli na zub?!
Ž.: Struja na radiju izjavio da se svaki dan čuje sa Mirom, ona ima brojeve svih njegovih telefona i zove ga bar četiri-pet puta nedeljno… Šta ako policija presretne razgovor pa ga locira!?
L.: Struja ti je bio na promociji, kakvo crno presretanje, mogao je da ga hapsi ko je hteo!
Ž.: Znači nisu hteli da ga privedu! Hvalim te bože da im je došlo iz dupeta u glavu!
L.: Moram priznati da si pisao kako bi u tom slučaju trebalo osuditi sve nas koji smo za vreme sankcija gledali Matriksa i druge filmove još nepristupačne američkoj bioskopskoj publici, a Hadži Antiću da bi trebalo dati orden.
Ž.: Pa reci sama! Ako ga nismo nagradili, nećemo ga vala ni privoditi! Evo danas ministar Stojković kaže da Vlada neće uhapsiti nijednog generala jer je još na snazi z a k lj u č a k prethodne vlade…
L.: Taj je zaključak svetinja za Koštuničin kabinet!
Ž.: Naravno! Ali i vlada Mirka Marjanovića sigurno ima kakav zaključak koji doživotno štiti direktore režimskih medija…
L.: To ne znam, Struja ti se pojavio u svojstvu izdavača, pogađaj ko je sve još bio!
Ž.: Ljuša?
L.: Dalje?
Ž.: Ona lažna Zubovićka?
L.: Misliš na Kuzmanovićku? Ne, ne pominju je novine…
Ž.: Štambuk?
L.: Bingo! I Šuvaković pride! Četa mala…
Ž.: Gotovo mi postaju simpatični, podsećaju me na one ibeovce koji su organizovali kongres, gde ono beše?
L.: U Baru!
Ž.: Novine kažu da je Mira razbila, upoređivala je svog muža i sudiju Meja kojom se prilikom ispostavilo da sudija nije ni prineti Slobi…
L.: Šteta što je Mej umro, to ni vizionarka nije mogla baš da predvidi…
Ž.: Dalje razobličava pučiste koji su njenog muža i nju bespravno iselili najpre iz Belog dvora, potom i sa placa koji je njen bračni drug na rate kupio i uknjižio još devedeset prve…
L.: Bio bi sevap da Karadžić i Mira prodaju najviše knjiga…
Ž.: (tonom spikera) Velikan francuske i svetske književnosti Alan Rob Grije predao je nagradu Kosti Čavoškom za Čudesnu hroniku noći…
L.: (prihvata) Akademik je kovertu odmah dodao slepom prodavcu balona pred kojim su se ljubitelji pisane reči razmicali kao Crveno more pred Mojsijem…
Ž.: Na izlazu je prodavca Jašu i buket balona dohvatila najpre promaja, potom košava…
L.: Koja ga je odnela prema Obrenovcu…
Ž.: Tako je, Lijo! Ja Iljf, ti Petrov!
L.: Pošto je u stilu Diminih junaka autor Sitovacije napustio halu našalivši se još jednom sa svojim progoniocima, na red je došla nagrada za „Sačuvajte ovu knjigu“! Priznanje je u bakino ime trebalo da primi maloletni M.M.
L.: Koji prkosno isplazi jezik na cenjenog gosta…
Ž.: Srpče maleno! – zajeca Kosta.
L.: Generali inače osumnjičeni za kojekakve zločine zauzeše stav mirno, Pavković prostreli očima posetioce Sajma koji listom uvukoše stomake, sastaviše pete i staviše srednji prst na šav pantalona! Koštunicu podiđoše žmarci, samo da mi sad ne grunu suze, Bakarec koji nije skidao oči sa šefa zapeva „Bože pravde“, hala gromko prihvati, Rob Grije poče da šara onim spisateljskim očima gde mu je mantil.
