Propališče br. 5: Radio–drama ili dokumentarni film gde različiti akteri ponavljaju istovetnu frazu koja ih je opčinila, a sa kojom su se srodili kao da je plod njihovog vlastitog duha i jezika Ko nije čuo ovo od reči do reči: „Uzeli su nam Kosovo, sad će da ode Vojvodina, pa Sandžak, svešćemo se na Beogradski pašaluk!“ E, voleo bih da imam film u kome će moja braća u Hristu (ipak je to muška izjava) samo to govoriti, rodoljupci različitog uzrasta, iz različitih sredina i u svakovrsnim okolnostima: u taksiju, na slavi, u kafani, vozu, u Poštanskoj štedionici, u domu zdravlja i sl. Bih li dobio kolaž različitih intonacija i izvedbi, ili bi zaprepašćujuće bilo to što se naučena mudrolija ponavlja u gotovo istovetnom glumačkom maniru? Verujem da bi sledbenici oponašali koliko god bi mogli ton kojim je njihov prauzor (čije su ime potisnuli, jer polažu i sami pravo na to naučno predskazanje) to svojevremeno kazao, pa opet, neki bi govornici bili trezni, drugi ne, neki bi bili falš-dešperatni, neki bi bili uvređeni i ljutiti, treći bi se gorko osmehivali kao da su im još sveže patnje iz Beogradskog pašaluka.
Propališče br. 6: Rečnik najdosadnijih, najotrcanijih misli, tema, aksioma i uzrečica, dobro, to je već uradio Flober, ali za svoje naravno vreme; kad bi mi ministarstvo kulture dalo stipendiju, kao ovu što traže pisci, da jedno godinu dana radim savesno na tome verujem kapitalnom delu, u svakom slučaju na jednoj od retkih korisnih stvari koje bih ja ostavio cenj. zajednici a) jesu li Crnogorci Srbi? b) je li Njegoš Srbin? c) je li Tito dvaput sahranjen? d) je li Josip Broz zaista iz Kumrovca, ili nam je podmetnut, mati mu Poljakinja, otac Kašub, a rođeni stric mu Litvanac? d) Šekspir nije napisao nijedno svoje delo, bio je propalica koja se kitila tuđim perjem, a po nekim izvorima nije bio ni to, nije ni postojao; e) bez Kralja ne Valja; f) eh, da nam je bilo više ljudi kao što su knez Pavle i Nedić, ne bi niko poginuo ni na frontu, niti bio streljan, obešen i sl. g) ja i moji unuci ispaštamo što je Gavrilu Principu naspelo da ubije prestolonaslednika, h) prvi gerilac u porobljenoj Evropi, a ni grob mu se ne zna.
Propališče br. 7. Rasimovski jezički i logički kalamburi i vratolomije dok je po službenoj dužnosti karijeriste objašnjavao kako se za ratnim zločincima traga tako da ovi ne budu nađeni, jer se vrhovnome poglavaru, kad već nije mogao da ih javno zaštiti, blagosilja i odlikuje, činilo najelegantnijim da se lokalni junaci, neshvaćeni od tuđina, dobrovoljno predaju pošto prethodno prime pokoju oktaviju u znak otadžbinske blagodarnosti Humanitarni rad na opravci vile Titove udovice bacio je u zasenak ranog Rasima koji se bio prihvatio nemoguće misije, da lavira i takoreći levitira između domaće javnosti, bolećive prema ratnim zločincima poteklim iz naroda najstarijeg, i američko-evropskog establišmenta radog da se potonjima sudi u Hagu; okružena raznim vestima u kojima se nešto zaista tvrdilo ili poricalo, rasimovština je nekako i prolazila, meni je kad bih naišao na Rasimove reči bilo kao kad avion propada pa opet uhvati neku vrstu podloge, ali bih da njegove izjave izvučem same na čistac, da vidim kakva to knjiga bila, da li bih se osetio kao pri bandži-skoku, kao kad bi avion nastavio da propada i propada, dosta o njemu, što reče Vuk o Slobi (što je bilo u špici Dnevnika Radija B92: i previše je pažnje dobio); i samome Rasimu, čoveku godine, dosta je mene, potužio se u preljubaznom NIN-u na me, zaista, možda ga odveć često pominjem? Štrecnuo sam se malko kad sam bacajući ovlašni pogled na novinske naslove u kiosku pročitao – Rasimski okrug. A pisalo je lepo: Rasinski.
Propališče br. 5. Presretnuti razgovori između direktora javnog preduzeća i poslenika pisane reči gde se potonjem nudi odličan honorar i puna umetnička sloboda: a) kad god sam se u avionu, bespomoćan, mašio „JAT-ove revije“ pao sam u smrtni greh zavisti: luksuzna hartija i slike kao u „Nacionalnoj geografiji“ govorile su mi da se i sa honorarom za priče verovatno nije škrtarilo, čoveče, kako mene nikad nije pozvao niko iz JAT-a, daj nam neku priču, nešto duhovito, vedro, da putnici odagnaju i strah i da opet dolete kod nas, bićeš zadovoljan honorarom… Ali, čekaj, zar je za kolumne koje sam ja dosad pisao bio konkurs, nije, tako i ovde, samo što ja poznajem novinare, a neko je dobar sa članom upravnog odbora. Pa opet, voleo bih da znam je li pripovedač možda ipak načinio prvi korak, je li navratio u redakciju pa mu je rečeno: „Super što si svratio, sam Bog poslal, treba nam za naredni broj osam hiljada karaktera, nešto u tvom stilu, znaš i sam šta bi prosečni putnik voleo.“ Ako je bio pasivan, pa ga se neko iz čista mira setio i pozvao ga, onda i za mene ima nade. b) kad smo već kod mog istrajnog nerazumevanja tržišta, toga temelja i takoreći oltara naše kapitalističke zbilje, odakle „Slagalici“ tolike knjige koje svakodnevno poklanja poraženima? Pa izdavač to poklanja, ama ne znam plaća li on RTS-u za tu veliku reklamu: bih li ja moju knjigu Ustanite, ovo je Internacionala mogao da poklonim učesniku kao poraženi poraženome?
