Propališče br. 1. Knjiga razgovora voditeljki „Slagalice“ sa svim takmičarima od Postanja do Sv. Avramija Zatvornika 2013.
Ima li razgovora predvidljivijeg od onog koji voditeljke predvečernjeg kviza upriliče sa gostima: odakle nam vi dolazite, gosti poput đaka odgovaraju ponavljajući deo pitanja, dolaze odatle i odatle, mnogi baš iz Beograda, i niko da kaže: „Dolazim iz svemira“ ili „Dolazim iz groba u kojem sam od duga vremena obnovio sve gradivo iz gimnazije i sa fakulteta…“ Dobro, treba goste predstaviti i odagnati im tremu koliko-toliko, ali zamysel ćaskanja pre i posle borbe potiče iz vremena kad se očekivalo da će neko dugo harati kvizom, televizija se nadala osebujnim ličnostima, poželjno je bilo, kao i u „Ja imam talenat“, da to bude neko od koga se ne očekuje baš toliko znanje, ali je „Slagalica“ fabrička traka kojom promiču ličnosti bez osobina i osobenosti, dok trepneš zaboravio si ih: gledalac testira jedino svoje znanje i nadmeće se sa ukućanima doklen ga rivali na ekranu stručno kako se nekoć govorilo ne interesuju. Po mojoj evidenci 138.763 takmičara „Slagalice“ te gladijatora sa Pinka i Prve koji se bore za mesto na estradi reklo je: „Trema je učinila svoje.“ Ne bi li softver sakriven u mikrofonu morao čim prepozna tri početna glasa da izjavu prepravi čuvajući boju takmičarevog glasa: „Tre- balo je da se bolje pripremim“, „Tre- nutno mi nije ni do kakvih izjava, kamo lepe sreće da se nisam ni prijavio.“
Razgovori sa takmičarima poseban su žanr i građa su i te kakva za eksperimentalno pozorište, za avangardnu radio-dramu: ne znam nijedno delo u kojem se efektnije ispoljava ispraznost razgovora, besmisao takmičenja i mučnina svakodnevice. Višetomno izdanje ovih razgovora moglo bi isto tako biti poprištem takmičenja: pronađi razlike između trećeg i sedmog toma. Ili: pogodi koja voditeljka izgovara patern br. MCLVII.
Propališče br. 2. Dvesto najvećih: ko je ko u pisanju tekstova za etikete na vinima sa geografskim poreklom
Nisam upoznao nikog ko piše za vinarije, a pročitao sam desetine priča i stihova u kojima je opevano vinogorje iz kojeg nektar potiče. Ko mi je kriv što nisam odlepljivao etikete i slagao ih u kutiju od cipela, mogao bih da proučim strukturu vinskog hvalospeva: sinu uglednog feudalca pozli u lovu daleko od rodnog mu dvora, njegovi hećimi i mesni šaman mu ne nalaze leka, sliku bolanog velmože ugleda mlinareva najmlađa kćer dok se ogleda u kladencu, ona donosi kondir vina sa budućim geografskim poreklom, posle prvog gutljaja ustaje princ sa tuđe postelje koja umalo da mu bude samrtna, nakon drugog gutljaja naređuje da odrube glavu njegovom ličnom lekaru te da dovedu mlinara u njegovom radnom odelu. Otpija još jedan gutljaj i traži od starca ruku njegove kćeri, desnicu kojom je lepojka orezivala lozu ostalu od dede.
Propališče br. 3. Jezik naručenih ubistva
Ako se bračni par koji vlada zemljom svom složi da bi bilo bolje kad bi bivši kum otišao sa ovog sveta, kako divane supružnici međ sobom i na koji način potčinjenima, koji jakako slute šta gospodar i gospodarica snuju, daju mig, nalog ili blagoslov da izvršenju prionu sa dužnom pažnjom i diskrecijom? Kao i svi zaljubljeni stvorovi, tako i tiranin i njegova druga imaju vlastite i vladalačke šifre, pa ipak je neko morao isprednjačiti sa čak i za njih bizarnim predlogom te sačekati klimoglav razumevanja i bračne saglasnosti, ali koja je to reč?! Ako kriminalci kažu: daj da ga skenjamo pre nego što skenja on nas, ili pre nego što nas proda, ako vojska neutrališe neprijateljsku živu silu, šta kažu, ako išta kažu, ovi domaći magbetovci, i ko je od njih kolovođa, a ko se priklanja opsesiji voljenog bića? Ili gorko grešim polazeći od vrhovne volje? Možda je zovimo ga upravnik Dvora predložio da se dosadni dušmanin neutrališe, a vladalac je samo klimnuo premudrom glavom, ili je kazao: „Tebe vidnee, učini ono što se mora, šta je najbolje za Srbiju!“
Propališče br. 4. Razgovori predsednika Republike sa saradnicima zaduženim da u njegovu govoranciju ubace Prometeja i druge ukrase i začine koji predsedniku iz opravdanih razloga nisu bliski
Naravno da šef države čak i kad bi bio rečit kao sam Matija nema vremena da svojeručno piše svoje rođene govore, zašto stanovništvo plaća sekretarice, savetnike, šefove kabineta, to svak znade – ali kako predsednik saopšti šta mu treba? – „Znate da u ponedeljak otkrivam spomenik Tesli u Njujorku, treba mi poređenje sa nekim velikim, a ne bih pominjao američke naučnike ni njegove asistente za koje čujem da su mu krali ideje, mada je on stalno imao nove, sve bolju od bolje…“, a oslovljeni/oslovljena će: „Ne berite gajle, gospodine predsedniče, ubaciću Prometeja, onog što je ljudima dao vatru, tačnije Grcima…“ Par meseci potom predsednik će: „Stašenjka, ono sa Prometejom je ispalo odlično, sad mi za Milunku Savić samo proverite da li su herojka i heroina sinonimi, heroina mi se više sviđa, ali mi vuče na operu, nisam načisto je li to neki slavni sopran, neka glumica, ili prava junakinja lično.“
