Kažu u Dalmaciji: dobar konj ima stotinu mana, a loš konj samo jednu – ne valja. Isto je i sa ženama. Pre nego što se „politički korektno“ uznemireni raspomame, dopustite da se pozovem na ozbiljne autoritete: Miroslav Krleža u Zastavama pominje vrhunski kompliment svojoj junakinji, stasitoj i lepoj poetesi: „hanoveranska bedevija“. Milan Kundera pak ponoviće sličan kompliment u Smešnim ljubavima: čuveni dr Havel ubio se od muke da smuva jednu lepoticu „nalik na trkaćeg konja“ (uspeo je). Molim ne potcenjivati konje, kobile to jest; ima nas koji volimo „konjastost“ u žena; pre svega u smislu sapi, ali i bistrog, sjajnog oka i raširenih nozdrva. Ako me razumete.
E, sad o ružnoći: u prošlom broju „Vremena“ (br. 1140, pismo „Vasić i lepe žene“, str. 77) čitalac Bogdanović Jugoslav ispravno je primetio da sam „opsednut lepim ženama“: „Šta biste vi mislili o ljudima koji vas odbacuju zato što ste ružni?“, pita on mene i primećuje usput da i nisam neka lepota. To poslednje je takođe živa istina. Kad sam se jednom tako kandidovao za direktora BIA, pre neku godinu, naveo sam kao svoje prednosti sledeće: suviše sam mator da bih bio ambiciozan; suviše sam sujetan da bih nasedao laskavcima; a i ružan sam kao kraba, pa sam prema tome po definiciji nepristrasan i objektivan (to sam bestidno pokrao od Džona le Karea, uz dužnu atribuciju). Dakle, taj problem nemam: kakav sam – takav sam, nekako pretičem i takav, ne žalim se.
Nego, da se vratimo na temu. Lepa žena ima stotinu mana, ako ste sitničavi – i ako dotična neće da vam da. Ružna žena ima samo jednu manu – ne valja, ali to nije stvar estetska, nego iznad svega duševna, da ne kažem karakterna; nekako isto ispada. Poznavao sam „objektivno“ (u smislu gabarita i trenutno poželjne estetike) lepih žena koje su iz nekih razloga bile takvi skotovi da ih ne bih pipnuo ni službenom palicom (još znam neke od njih). Nekih razloga? Hm, da vidimo. Arogantne kučke-lepotice, manipulativne i bezdušne; zalupane ambiciozne spisateljice kojima ne fali lepote i zicflajša, ali im fali talenta i poniznosti, bez kojih Sitzfleisch (pa i najlepši, visoki, čvrsti i obli guzovi) ne vredi; lokalne gadure, zgodne i hoćke, ali pohlepne i lišene svakog moralnog osećanja; politički ambiciozne ćurke koje bi (a to su i radile) svakoga izdale; itd., toga ima do mile volje, kao i kod muških. Da ih vidiš na ulici – okrenuo bi se garant, ali su ružne iznutra i tu pomoći nema; kanda to odatle ide.
S druge strane, na prvi pogled ružne žene (valjda po merilima g. Bogdanovića, ali ne i mojima) imaju običaj da budu pune prijatnih iznenađenja. I to je sve iznutra. Živeo sam jednom tako sa jednom „bedevijom“ (Krleža): kad sam je upoznao, smrzao sam se i prvo što sam rekao bilo je „Ala si ti ružna“; „Znam“, rekla je i osmehnula mi se, a ja sam pao na dupe. E, to vam kažem. Znam ih onoliko takvih: na prvi pogled ne bi im orah iz ruke uzeo; a kad tamo, da sad ne dužim.
Lepota i ružnoća nemaju nikakve veze sa tzv. preovlađujućim stereotipima lepote, pa, prema tome i ružnoće, mada se ružnoća nikada ne definiše i ne opisuje kao ti stereotipi lepote; hvalospevi se pevaju lepoticama, sa svim mogućim analizama, ali rugobe niko ne analizira. Kad bi neko probao, stigli bismo ovde gde smo sada, u ovom pismenom sastavu. Ali, estradne ribetine i njihovi silikoni i jebačine svačija su briga. Ostale žene, pa i one kao „ružne“ ne zanimaju nikoga – dok se, kao neke koje znam, ne nametnu bezobrazno i navalentno, pa se uguraju na onaj usrani „crveni tepih“ (hrvatski: red carpet) i pred objektive paparazza. Bolje da ne pominjem imena, ja ionako ne razumem ni „kemp“, ni „art“; ja sam i priglup, osim što sam ružan.
Tu dolazimo na misteriozni pojam „šarma“. Lepota je jedno; ružnoća, mada neistražena, je drugo. Šarm je, kako mi se čini, tu najvažniji. Šta je šarm – ne pitajte, duža je to priča. To je valjda ono što ružne žene i muškarce čini privlačnima, čak i lepima. Kad sam kao klinac živeo u Strazburu, tamošnje devojke govorile su da imam „le charme slave„, onako visok, mršav, krakat i blesav, rugoba ukratko; ali su našle to nešto, bolje nego da nisu, da sada ne dužim na tu temu. Šta je šarm? Taj moj „slovenski šarm“ možda, ne bih znao kasti. Ali, primetio sam, ima tu nešto kod šarmantnih žena: brza pamet, oštar jezik i smisao za humor, iznad svega. Ima i telesnog šarma: određene gracioznosti udova i pokreta koji odaju unutrašnju lepotu i eleganciju, ne sporim. Smisao za humor, uveren sam, najvažniji je sastojak tog famoznog šarma. Ništa strašnije od nadrkane lepotice bez smisla za humor, tupave i sujetne preko svake razumne mere; uostalom, puni su ih filmovi, znate na šta mislim. Ništa tužnije od lepe, ali nesigurne žene koja se brani tako što ne zatvara usta i melje bez prestanka, umesto da pusti pamet u pogon, a ima pameti, nego ne zna šta bi s njom. Takozvane „ružne“ žene shvate ubrzo da gde su jake, pa puštaju pamet i duh u pogon; rezultati umeju da budu spektakularni.
Oprezno, dakle, sa lepotom. I ružnoćom.
