Ružičasti leteći čovek

Željko Mitrović je svakako jedna od najzanimljivijih ličnosti medijske scene Srbije, ali i teritorije bivše nesvrstane Jugoslavije. Ovaj medijski magnat kontroliše ali i kreira svet televizijske zabave za značajan deo Balkana i brojnu dijasporu na svim kontinentima.

Nesporno je da ima fantastičan osećaj za meru zabave najšireg kruga gledalaca i neverovatan instinkt za preživljavanje, koji mu je omogućio da svoju Pink imperiju gradi u svim političkim okolnostima. Od JUL-a, kao intimus Mire Marković, kada je i bio kandidat kao „uspešan Zemunac“, preko saradnje sa DOS-om i DS-om posle 5. oktobra, do najpouzdanijeg propagandiste Aleksandra Vučića danas. Željko je isporučivao medijsku podršku uvek i malko više nego što se tražilo, ali uvek i samo za vlast.

Međutim, niti je Mitrović jedini saradnik vlasti, niti je jedini tajkun u Srbiji koji štiti svoj tranzicioni kapital. Za razliku od većine drugih, on putem svoje televizije i društvenih mreža ima neverovatnu želju da sebe predstavi kao superheroja želeći da nas neprekidno iznenađuje svojom navodnom genijalnošću. Bogoljub Karić je svojevremeno, baš preko svoje televizije uveravao gledaoce, ali i svoje birače da ima genijalna rešenja za munjeviti razvoj Srbije. Međutim, shvatio je da, kako sam reče, vlast može da te smota ko prase u furunu, pa svoja obraćanja svodi na bizarna oglašavanja na društvenim mrežama. Mitrović sebe zato vidi kao renesansnu ličnost, reinkarnaciju Kozima Medičija, čiji spomenik stoji u prostoru Zadruge u Šimanovcima.

fotografije: printscreen / tv pink

Za 30 nedelja je iz opklade napravio 30 pesama sa bendom Monx, snimljeno je 30 spotova, Željko je iščepao bas gitaru, u Nacionalnom dnevniku su emitovane integralne verzije, al’ da me ubijete ne mogu da se setim ni jednog refrena. Može mu se.

Najavljeno je snimanje 52 filma za isto toliko nedelja tokom naredne godine, uz primenu specijalne tehnike za specijalne efekte koje je smislio, pogađate, upravo Željko Mitrović.

Čim je počela pandemija, promovisan je revolucionarni sistem za prečišćavanje vazduha ozonizacijom, uz tretman kroz infuziju. Sistem je detaljno opisan, a zatim su neki lekari danima hvalili njegov izum i genijalnost iako je princip ozonizacije odavno poznat i primenjen. Usledila je genijalna formula za računanje mortaliteta koje se pre Mitrovića niko nije dosetio mada je njena primena bila kratkog veka, ne znam zašto nije jače odjeknula u „naučnim krugovima“.

foto: printscreen / tv pink

Tokom pandemije smo videli da Mitrović širom sveta uživa u vožnji na skejtu, što je dovelo do celog lanca izuma vezanih za turbo mlaznice koje omogućavaju da vozite skejt na Slaviji 50 km na sat. Nekako u to vreme razvija se interes za letenje i tako nastaje PRDC, razvojno-tehnički centar Pinka. Prvi izum je, čini mi se, bila pokretna platforma za paraglajdere, gde vas džip vuče dok letite, umesto, recimo, glisera na moru. Tada je kreativnost „eksplodirala“ i stvoren je leteći automobil, u suštini veliki dron kojim je Željko probno leteo, doduše, ne baš iznad Beograda, kako je obećao.

Zatim su testirani dronovi kojima se gase požari ili dostavljaju jedinice krvi ekipama hitne pomoći na terenu, jer ih, one valjda nemaju?! Izmišljene su i cipele kojima se hoda po vodi, kao i džet mlaznice kojima uz pritisak vode lebdite iznad površine, inače zanimacija veoma popularna i ovog leta na plažama širom Sredozemlja.

Ok, shvatili smo da čovek želi da se predstavi kao genije, ima svoju televiziju, može mu se. Zanima me samo odakle dolazi ta neverovatna glad za medijskim prikazivanjem sopstvene omnipotencije.

foto: printscreen / tv pink

Prvi razlog može biti svetski trend. Jedan od velikih uspeha Željka Mitrovića je prilagođavanje svetskih trendova ukusu i karakteru lokalnog tržišta, ili kako bi to rekli kroz oksimoron „večita modernost u lokalnom ruhu“ by Željko Mitrović.

Tako su stvoreni svi Pink TV formati. Pošto sebe vidi kao izumitelja, Mitrović staje rame uz rame milijarderima poput Džefa Bezosa, Ilona Maska ili Ričarda Brensona, koji razvijaju svoje svemirske programe. Fazon je da se leti u kosmos, pa onda Mitrović može da parira lebdenjem iznad Šimanovaca. To loženje ima smisla jer je napravljen PRDC gde su nekakvo uhlebljenje dobili mladi talentovani inženjeri iz Srbije.

Druga paralela, koja se jednostavno nameće, jeste sličnost sa jednim od najzanimljivijih medijskih mogula u Americi. U pitanju je Vilijam Randolf Herst, milioner koji je Orsonu Velsu bio inspiracija za film Građanin Kejn. Herst je napravio imperiju i stekao 30–ih godina 20. veka ogromne pare objavljujući tabloide sa „šokantnim“ pričama o kriminalu, zločinima, seks aferama i insinuacijama. Neuspešno se kandidovao na predsedničkim izborima, menjao političke stavove po potrebi, a neuspešno je pokušavao da svoju ljubavnicu promoviše u opersku divu. Napravio je dvorac sa umetninama iz celog sveta, u kič aranžmanu, veoma nalik na Belu kuću u Šimanovcima, koju Mitrović zove svojim „imaginarijumom“. Sećam se da svaka sezona „Zadruge“ počinje defileom oldtajmera, replika umetničkih slika, a zatim se sve pretvori u Barnamov cirkus.

foto: printscreen / tv pink

Herst je na svom vrhuncu imao 30 novina i više od 20 miliona čitalaca. Bojkotovao je promociju Građanina Kejna prepoznavši se i ponudio je tada neverovatanih milion dolara da se pre premijere kopije unište i film ne prikaže. Orson Vels je to odbio. Nije, dakle, medijskim mogulima, širom sveta, strana potreba da sebe prikažu kao ljude prefinjenog ukusa, poznavaoce i ljubitelje umetnosti, koji svoje milione zarađuju povlađujući najnižim interesovanjima publike. Mešavina zato nužno mora biti potpuni kič i stvaranje kvazielite. Toplo preporučujem da pogledate film Mank o Henriju Mankevicu, autoru scenarija za Građanina Kejna, kojeg maestralno glumi Geri Oldman. Na kraju, potreba za medijskim samohvalisanjem u sebi sadrži jednu potrebu koju možemo objasniti u ključu socijalne psihologije. Toma Piketi u svom delu Kapital u 21. veku govori o izvorima i tumačenjima društvene nejednakosti. Možda odatle dolazi potreba da opravdate sebi i drugima činjenicu da ste u neverovatno kratkom roku stekli kapital za koji su nekada bile potrebne generacije. Evo kako je to prikazano u jednostavnom, ali efektnom psihološkom eksperimentu, koji možete videti u dokumentarcu Kapital u 21. veku. Istraživači su okupili grupe ispitanika i dali im zadatak da igraju društvenu igru nalik na monopol. Međutim, na početku svake partije, jedan od igrača dobije posebne privilegije – baca kocku više puta, ne plaća kazne kad stane na polje sa kaznama itd. Kratko rečeno, ima značajnu prednost nad ostalim igračima, koji znaju za njegove ili njene privilegije. Na snimcima partije vide se efekti, jer privilegovani po pravilu pobeđuje, ali počinje da se tokom patrije ponaša bahato, zeza ostale igrače i likuje dok pobeđuje.

Na kraju, pobednici imaju zadatak da objasne zašto su pobedili i veliki broj njih, zabrinjavajuće mnogo njih, sebe i druge uverava da su uspeli zahvaljujući sopstvenim sposobnostima, veštini, pameti, invenciji, strategiji itd, a ne privilegijama. Takođe, imaju potrebu da u to uvere druge igrače. Tako se psihološki tumači potreba kapitalista da objasne društvene nejednakosti. Oni licemerniji će „žrtve tranzicije“ okriviti za nedostatak inicijative ili čak lenjost. Zamislite samo kakvu snagu uveravanja bogati imaju ako kontrolišu medije. Ne kažem, paralele možete naći i kod nekih koji tvrde da su se obogatili jer su brzo računali procente, ali nisam primetio da je Đilas pokrenuo svoj svemirski program, mada je, gle slučajnosti, avioinženjer. Mitrović nam putem Pinka, u stvari, neprekidno poručuje da je svoje bogatstvo stekao zbog svoje genijalnosti, a ne zahvaljujući tome što je bio medijski servis svake vlasti od devedesetih do danas.

A postoji samo jedan čovek koji o svemu zna više od njega, čovek koji se razume u apsolutno sve, čovek koji na Sajmu vojne opreme može Mitroviću pomalo podsmešljivo da kaže: „To su ‘Željkove igračke’“. Samo je on u Željkovom imaginarijumu trenutno veći, do nekih budućih izbora.