Ko nije nikad video grafit „Srbija Srbima – Cigani napolje!“? Kopka me kako autor zamišlja to zakasnelo etničko čišćenje: nisu li Cigani već napolju, nismo li i mi to „napolje“, zar nisu Cigani rasuti po raznim napoljima gde ih većinsko stanovništvo – ono koje je svoje na svome, kao što smo mi Sorabi u Konštituciji koju nam darova Sv. Dolgomučenik Koštunica – večito gleda ispod oka: jeste li nešto već ukrali, ili tek što niste?
&
Romi koje pamtim nisu imali zemlje, ali svaka porodica imala je makar jednog konja, i dok su naši konji vukli plug, drljaču, valjak, ili kola pretovarena šećernom repom, dok su vukli vozove žita, toluzine, konji koji su obitavali u Jamurama služili su samo za podvoz ili za kak bi se reklo rekreaciju. (Naišlo bi, naravno, i vreme kad bi neka romska obitelj ostala bez ijednog konja ili ždrebeta. Pa i tada su u njihovoj kući, u dnevnom da kažemo boravku, na klinu visili ular i am: jamstvo da je neprilika kratkog veka i vera u to da će možda već na narednom vašaru u Debeljači biti kupljeno jedno jako lepo ćuše.)
Ali. Valjalo je konje i hraniti, nije to koza koju ostaviš na utrinama na dužem povocu i koja će se uveče odužiti mlekom iz preteškog vimena, upravo ishrana romskih konja u jesenjem i zimskom periodu dovodila me je u moje najranije moralne nedoumice i primoravala me da preispitujem ideju svojine kao svetinje nad svetinjama (ideje koja je danas na snazi još i više nego ranih šezdesetih, kad je još bilo govorancija o jednakosti i solidarnosti). Šta je bilo, pa, kad bi počela berba kukuruza, u ataru bi se uspostavio dvosmeran saobraćaj: u kratki i nagli suton stotine paorskih kola vraćaju se iz raznih delova atara u selo (zaprežna kola cvrče pod teretom kukuruza, natovarena do vrha lotri); Romi iz Jamura u svojim da ne kažem sportskim vozilima, taljigama ili kratkim kolima, kreću ka njivama gde je ostalo dosta obranog kukuruza na gomilama koje nisu mogle biti utovarene u poslednja kola. Imali su dakako izgovor da će sakupljati samo pabirke koje su cenj. domaćini prezrivo ostavili, ali će većina Roma gledati da natovari gomile prvorazrednog kukuruza nesmotria na to koje su sorte nastale u našim, a koje u američkim institutima. (Ima kod Gogolja raskrsnica, mesto sa kojeg se putevi račvaju na razne strane, bez ikakve geometrije ili simetrije, kao rakovi koje su alasi pustili iz vreće, e, tako Romi, svak prema svom instinktu, usmeravaju svoje pothranjene atove ka raznim delovima atara, dva se staleža mimoilaze i štaviše pozdravljaju klimanjem glave, i ja kao dete slušam reči kojima se i nema i ima šta prigovoriti: „Eto ti, plaćaj porez, ugari, drljaj, sej, bacaj stajsko đubre, kupi đubrivo od zadruge, kopaj, beri, neko dođe na gotovo, neće ni da bere, nego traži gomile…“) Sve je istina, ali bi okrivljenima trebalo mnogo više vremena ako bi kukuruz lično brali, rizik da budu viđeni bio bi još veći, drugo, svaki domaćin gleda da mu noću ostane što manje obranih klipova na njivi, što će reći da svako romsko samoposluživanje verovatno obuhvati nekoliko njiva u toku večeri, samim tim je i šteta koju pojedini domaćin hteo – ne hteo otrpi razmerno mala. Drugo, ili prvo, kako da oni sami oru svoje njive, da seju skupo seme, da kukuruz zagrću, okopavaju, da kidaju zaperke i sl., kad niko od njih nema nijednu njivu?
Ono što me je kao veleposedničkog sina bolelo kao ljuta nepravda, možda je bila pravda višeg reda: možda se u već studenim oktobarskim noćima ublažavao vekovni jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju.
Daj, nemoj molim te, zna se ko najviše krade, to je njima u krvi! – Ovo sam čuo milion puta, ljudima nikako da se umori nepce, jezik i ceo govorni aparat! Imali smo vinograd iznad skele koja je rodno mesto M. Pupina povezivala sa Jugoslovenskom železnicom i sa čovečanstvom, jednog dana moj otac zatekne pripadnika svetosavskog naroda, Niku Kineca (koji je u prvom nastavku ove moje Romijade možda bio pridoneo da pravda pobedi i da moj otac povrati ukradenu detelinu) kako tegli bezmalo pun džak grožđa: „Pa dobro, Niko, da si uzbro grozd ili dva, niko ti ne bi zamerio, ti nafisko pun džak usred podneva…“ – „Kakvo podne, pola tri je!“ – „E, onda je druga stvari, izvini… “
Šta je novinar hteo da kaže? Pa stvar i odviše jednostavnu i očevidnu: oni koji nemaju sličniji su međusobno više nego što su nalik jedan drugome pripadnici koje vam drago rase ili naroda. Nika ne znam je li imao zemlje, vinograd svakako nije imao, kao čobanin stekao je još detetom naviku da ovce nahrani tamo gde je za ovce najbolje, makar se tu i tamo ogrešio o ponekog čestitog zemljoposednika, tako je jednog dana možda nabrao grožđa ne samo da utaži trenutnu potrebu za voćnim šećerom nego da i on napravi koju evenku, i da se sušenim grožđem počasti u decembarsko ledeno podne!
Eto, iz jedne iste slike, mimohoda romskih zaprega i legalnih dugačkih kola većinskog življa izvedite kakav vam drago zaključak, da je život sa Romima nemoguć, ili, naoborot, da je suživot jedino tako i moguć: da se od onih koji imaju jedan delić prelije i u jasle konjića obrevšeg se u vlasništvu večitog bezemljaša.
