Budi apostol
Ako želiš.
Budi anđeo
Ako možeš.
Budi bog
Ako te hoće.
Budi bog s nama, ako te neće… Ovo poslednje je stih-appendix gorepotpisanog kolumniste, a prethodni, upadljivo talentovaniji stihovi delo su Nebojše Bakareca, važnog čoveka Demokratske stranke Srbije, u slobodno vreme pesnika, viteza i čoveka koji, po vlastitom priznanju, „rukama grli žene“ (dočim ostali u tu svrhu valjda koriste neke druge ekstremitete).
Kad se čovek malo osvrne (bez gneva), ispada da je Srbija prošle nedelje oplemenjena dvema važnim stvarima ili pojavama, a obe se nekako tiču premijerske stranke. Jedna je svakako uslovno pozitivna Studija o izvodljivosti, a druga je bizarni medijski coming out narečenog Nebojše Bakareca – i do sada, mada diskretnije, sklonog ekscentričnim ispadima, tako atipičnim za kadar njegove nirvanističke stranke sivkastih i bezličnih aparatčika koje ćete eventualno zapamtiti tek nakon sto šezdeset sedmog susreta, a i to jedino pod uslovom da su vam bliski rođaci, recimo otac, brat ili svastika – izveden u vidu foto-sešna iliti performansa za premijerov omiljeni nedeljnik „Evropa“. Uh, mogu da zamislim Koštuničin nemi, okamenjujući šok kad je, sve hitajući ka Najdražem Uvodniku, ugledao vaistinu ekstreman prizor svog nagog i nauljenog saradnika Nebojše B. kako vitla nekakvom sabljurinom – navodno replikom mača Robina Huda – i šepuri se svojim raskošnim tatuom od dvadeset i jedne zvezdice („što je jak mistični broj“), a jošte i na manjim fotkama pozira u nekakvim viteškim odeždama, baš kao da je maločas pobegao sa snimanja neke masovne scene u Robinu Hudu, ili u Kosovskom boju, sasvim svejedno (mada mi je i neumrli Komandant Mark, trorogih mi šešira, sumnjiv po tom pitanju). Ako, naime, nije utekao iz filmske hudnice, ne smem ni da pomislim odakle je… Mislim, utekao. A onda, Bogo moj, još i ta njegova poezija, inače ne baš premijerno, a verovatno ni po poslednji put prosuta pred pučanstvo kao biseri pred… znate već koga! Kada sam se prvi put suočio sa tim elitnim proizvodima brižljivo negovane „pravoslavne duhovnosti“ jednog od gospodara naših sudbina, doživeo sam, priznajem, neku vrstu prosvetljenja: napokon sam i osetio i razumeo šta su tačno proživljavali zatočenici vogonskih svemirskih brodova iz urnebesnog Adamsovog Vodiča kroz galaksiju za autostopere: prgavi i sadistički Vogoni imali su, naime, uvrnut običaj da putnike namernike širom svemira muče tako što bi ih vezali i onda im satima recitovali svoju poeziju, inače provereno najbezvezniju u celom kosmosu. Ili su bar oni tako mislili…
Sasvim ozbiljno, ove razgaljujuće Bakarčeve detonacije, „duhovne“ koliko i „fizičke“, nov su i neoboriv dokaz u prilog mom starom uverenju da u našoj „političkoj klasi“ (nipošto samo u Bakarčevoj stranci, ma koliko ova bila nepresušan Izvor Talenata) uporno obitava i lepo prosperira jedan broj likova koji nekako uporno „nisu stvarni“ – ako znate na šta mislim – dakle, nikako da se zapate u trodimenzionalnoj realnosti, da istupe iz zavičajnog žanra. Štono bi rekao Harms, „sve fini ljudi, ali nikako da se ukorene“. Prostije kazato, svi oni postojano deluju nekako animirano, bilo da su u pitanju nacrtani likovi, ili da više naginju primenjenom lutkarskom pozorištu. Tokom devedesetih scenom su dominirali „ruralni“, tobož „narodski rudimentarni“ (a zapravo plod umetničke fikcije, kad vam kažem!) i dražesno arhaični likovi, u skladu s duhom poretka i epohe; otuda smo svi bili navikli da, recimo, famozni muzičko-skupštinski duet Bidža & Raka posmatramo kao neku vrstu raspevanih maskota – ili punjenih lutana koji pište na dugme! – te, upravo stereotipno „slobističke“ Srbije devedesetih, one kojoj noga više nije u opancima, ama glava bogami jeste. I eto prividnog paradoksa: baš zato što su bili tako napadno deficitarni sa stvarnošću, B & R su bili idealno simbolično otelotvorenje jedne epohe, kako to nijedan „stvaran“ političar (čak ni Milošević) nije mogao da bude. A to što su, iako tvrdim da „ne postoje“, ti likovi nedavno dobili lokalne izbore, to baš ništa ne znači: ni Terminator „ne postoji“, pa je ipak važeći guverner Kalifornije, sa svim pripadajućim ovlašćenjima.
Upravo je ova neizdrživo visoka koncentracija autentično animiranih, u stvarnosti ovog vremena logički neodrživih likova u srpskoj politici zaslužna – uz, dakako, nepresušnu kreativnost samog umetnika – što su Coraxove karikature svih ovih godina ne samo „veće“ nego i „stvarnije“ od tobožnje stvarnosti, i što mnogi od ljudi koji su odlučivali ili još odlučuju o sudbini ove zemlje ne stanuju na svojim prijavljenim adresama nego među koricama njegovih albuma. Ili, pogledajmo recentnu aferu sa „zabranjenom“ epizodom satiričnog lutkarskog TV serijala „Nikad izvini“ (www.nikadizvini.com): poigravajući se varljivom granicom između predstave i realnosti, autor sjajno „preseljava“ svoje likove u epicentar krvavog Magbeta, ogoljavajući tako njihove prave uloge u „stvarnosti“. Baš zato su svi bili tako zagrajali na tobožnji artistički „neukus“ – zasvrbelo ih, pa se češu. Ono, doduše, poeta Bakarec je i u ovom žanru sporedan lik ali, Bože moj, neko mora i tamo da unosi i iznosi tacne. E, još samo da ga nauče da usput i ne recituje, i biće sve OK…
