Kad bi početkom prošlog veka roditelji utanačili da im se deca uzmu (čemu je prethodio kolektivni research glede imovnog stanja, nasled. bolesti, bolesti zavisnosti etc.), deca nisu imala kud. Tako je bilo verovatno i u prethodnim vekovima, ali iz tog bezdana nisam nikog lično poznavao, a iz pomenutog stoleća bogme jesam. Tzv. ugledači odlazili su da provere u kakvom su stanju kuća, kotarka, štala… Ako bi i njihov izveštaj bio povoljan, mladenci nisu imali kud, neka bi se udavača u okv. sv. mogućnosti na trenutak možda i uzjogunila rekavši kroz suze „mati, al ja ga ne volem…“, na šta bi mati po PS-u spremno odvratila: „zavolećeš ga docnije!“
Boris Tadić je rekao da rezolucija o Srebrenici u početku neće naići na najveće moguće odobravanje ni u Republici Srpskoj ni u Srbiji – kako se predsednik samo izveštio u govorancijama, ovu bismo stilsku figuru u školi imali prepoznati kao ironiju, ili kako? čoveku nije najveći užitak dok mu neko čupa nokte, pa bio to hirurg, pedikir, janičar ili kleti esesovac… – ama je ubeđen, tj. predsednik, da će rezolucija vremenom dobiti podršku ne samo u Srbiji nego svuda gde živi naš narod, Srbadija će je zavoleti barem koliko i dešperatna nevesta mladoženju.
&
Pre pet godina narodni poslanici nisu imali srca da osude samo zločin u Srebrenici, hteli su da obuhvate sva zlodela čovečanstva, znana i neznana, ne bi li pročišćenje obuhvatilo celu ljudsku rasu, a ne samo naš mali nacion koji mladićevcima jeste slao novac, oružje, džebanu, provijant te ljudstvo, što u vidu dobrovoljaca i mobilisanih obveznika JNA, što u vidu pohvatanih ratno sposobnih muških izbeglica iz Bosne. Nije, znači, baš da nismo nimalo bili u ratu, ali kako da osudimo ono što su naši sunarodnici izveli u Srebrenici, a da ne surfujemo nimalo kroz povest koja šta je drugo nego ulančavanje zločina! Zločin je zločin i ako već pravimo rezoluciju ima da obuhvatimo ne samo najslavnije pokolje iz prošlosti nego i zločine pojedinaca, ubistva iz strasti, nehata, koristoljublja, ali i nedela paravojnih ustanova poput Sv. Inkvizicije: to što je neko osuđen pa možda i pogubljen ne spasava ga od dodatne osude Skupštine Srbije, malo je falilo da se u rezoluciji nađu general Poćorek, Džek Trbosek, car Murat, Nosferatu, sudsko veće koje je osudilo Dražu Mihailovića, Edip, Franjo Tahi, Bostonski davitelj i Branimir Glavaš! Uglavnom se pre pet godina odustalo, a sada poslanici maštaju o dvema deklaracijama, predsednik lepo reče da je to naša obaveza prema Haškom sudu, prema sebi nemamo mi nikakvu obavezu, a ako Hag hoće pa hoće deklaraciju, daćemo mu dve: jednu u kojoj osuđujemo što se u Srebrenici prekardašilo i drugu u kojoj ćemo, baš zato što to nije naša međunarodna obaveza, pobrojati ono što nas tišti!
&
Rezolucija je kao vino: što je starija, to je bolja, njenom jedinstvenom bukeu doprineće izuzetno kasna berba, grožđe je sazrevalo i zrno se nalivalo petnaest leta, jeseni i zima, petnaest puta je u proleće vinograd iznova kretao, zato će nam se u početku činiti kiselom i mutnom, ali ćemo je pretakati kako Bog zapoveda, čuvaćemo je u lagumima Karaša; serviraćemo je u najsvečanijim prilikama, ali uvek sa rezolucijom o osudi zločina nad nama, te će rezolucije biti kao ulje i ocat, večno povezane besmrtnim karafindlom: kad-tad biće pozdravljene i u samom Magistratu, čuvenom sirotištu gde obitavaju izdanci našeg naroda koji tvrde najpre da pomora u Srebrenici nije ni bilo, a da ga je kojim slučajem baš i bilo, i kad bi se žrtava nakupilo baš tako mnogo, ne bi Srbija u nečemu tako neprijatnom, nepristojnom i preteranom imala ni najmanjeg udela.
&
Sovjetski Savez imao je slabo snabdevene prodavnice za domaći živalj, ama je za pripadnike diplomatskog kora, docnije mislim i za imućnije turiste, imao još kako krasne butige, berjoske, gde su za stranu valutu pazareni konjaci, krzna, losos i druge nepotrepštine, nedostojne da budu prodavane graditeljima socijalizma, u Kragujevcu je pravljen jedan „jugo“ za domaće tržište, drugi za američko, e, iz slavnih izuma socijalizma sad će se ispiliti dve deklaracije o zločinima: jedna za strane mušterije, druga za domaće.
&
Jedva čekam prve razgovore o rezoluciji kao o prihvaćenom i štaviše zavoljenom dokumentu: „Hoćeš da ti iskopiram ili da ti narežem rezoluciju, da ne kupuješ ‘Službeni glasnik’? Super je!“ – „I tebi se sviđa?! Meni je u početku išla na živce, ali što je više čitam, sve više mi se sviđa: kako smo mogli tako dugo bez nje?!…“ – „I koliko nam je posle trebalo da se na nju priviknemo, da je razumemo!“ – „Mislio sam da posle Koštuničinog ustava nemaju kud dalje ni pravo ni književnost, ali rezolucija je vrh!“
Pa dobro, šta će pisati u rezoluciji ako se zna da će biti podržana ne samo u Srbiji nego svuda gde živi naš narod?
Čl. 1. a) „Skupština Srbije oštro prekoreva vinovnike – jednog ili više njih – srebreničkog slučaja; b) poslanici vladajuće koalicije žale za nevinim civilnim žrtvama, koliko god da ih je bilo, a što će istorija jednog dana pokazati.
Čl. 2. Za hrabrost iskazanu u donošenju rezolucije o Srebrenici poslanici iz čl. 1(b) ostvaruju pravo na nacionalnu penziju nezavisno od toga koliko su dugo u Skupštini, koliko su staža imali pre toga i koliko imaju godina. Mnogaja ljeta!“
