Ne verujem (više) u smisao, tačnije u mogućnost „viteštva“, a još manje verujem u „poziv“, šta god ovo potonje u mom slučaju bilo. Pa opet, ova skepsa nije niti može ni sme da bude izgovor za izneveravanje poziva, pa bogme i pokušaja „viteštva“ u njemu. Kako ono beše: gospodin je onaj ko se bori za unapred izgubljenu stvar. A to gospodstvo vas moralno obavezuje čak i ako ste proleter, što ja svakako jesam, iako ne radim ni srpom ni čekićem. Ali opet, godine prolaze, vreme i ljudi vas melju a i samom sebi ste sve tegobniji, život ne postaje lakši i jednostavniji, i vaš suštinski, strateški neuspeh sve vas više pritiska. Čak i ako se bavite nečim u čemu je „uspeh“ po definiciji nedosegljiv. Samo što se te utešne relativizacije sve ređe prisetite, a još ređe vas istinski umiri.
Jesam li dovoljno jasan? Okej, nisam. Hajdemo jasnije. Ovo društvo ne izgleda ni približno kao ono za koje sam se zalagao, u okv. skr. mogućnosti (što bi rekao Lj. Ž.), što i nije tako strašno koliko je strašan osećaj da ono svakog dana u svakom pogledu izgleda manje nalik na ono što je – kao skup vrednosti, kamoli kao stvarnosna proza dnevne prakse – bilo blisko mojim težnjama, i ne samo mojim. Da se bar okreće svojom orbitom, uvek istom pa makar i beskrajno dalekom od topline i svetlosti zvezde kao Neptun od Sunca, pa hajde-de, ali ne: ono se od svakog svetla udaljava, rapidno, brzinom napredovanja ka mračnom međuzvezdanom ništavilu one limene kante zvane Pionir 11. Manje metaforično rečeno, srpska se društvena, kulturna i ukupna „javna“ scena razblićkava, usmrđuje, degeneriše, okoreva, evaporira, sve u isto vreme; i još kao da morbidno uživa u tome.
Ljudi koje smo birali i plaćali da „poprave“ Srbiju temeljito razvaljenu u devedesetim uglavnom su fundamentalno podbacili, osim u brizi za sebe. Nas su se dosetili tek kad im više niko osim nas (ne pitajte me ko smo „mi“, znate to) jedino preostali. Sa druge strane, ljudi koji su, kao važne poluge jednog nedvosmisleno zločinačkog režima, udarnički i veoma uspešno radili na devastiranju naših života i svega uopšte lepog i dobrog među ljudima, osim ponekog izuzetka koji je zaglavio u Hagu ili tako negde, uglavnom su fundamentalno trijumfovali, i sada ponovo odlučuju o našim životima. Njihovo je carsko zemaljsko, a druga ih ni ne interesuju, što i nije tako nerazumljivo. I nije toliko strašno što odlučuju (čuj, nije?!), koliko je nepodnošljivo što su pri tom neslavnom, bednom, posramljujućem i ponižavajućem povratku dočekani (od čudno mnogih i od mnogo čudnih) kao spasioci. A dočekani su tako ne zato što bi stvarno nekoga ili nešto – ovo društvo ponajmanje – uistinu mogli ili želeli spasiti, nego zato što je sumanutost nadrealnih, na sistematskoj laži uzgojenih očekivanja od njih postala mera naše, a ne njihove sumanutosti. Otkud to? Pa lepo: sa treće strane, naime, ljudi koji bi trebalo da su oči i mozak društva, oni koji bi trebalo da znaju i da vide ne samo šta se dešava nego i kako i zašto, ako se i nisu direktno priklonili jednoj od dveju prethodno navedenih kasti, sami su upali ili u zamku iracionalne sujete ili pak vrlo racionalnog ličnog interesa, što ih je zakonomerno proizvelo u apsolutno voljne ili relativno nevoljne, apsolutno svesne ili relativno nesvesne saučesnike u povratku Najgorih na naša pleća. I, šta je onda mera mogućnosti i dometa ovog društva, sudeći po merljivim i vidljivim rezultatima? Ispada da je to beskrajno nadmetanje između uverljivo loših i neuverljivo dobrih, u kojem se kao bogomdani arbitri „iznad situacije“ najpre navalentno nameću, a onda se neslavno brukaju, oni deprimirajuće moralno tupi i intelektualno slepi – bilo zato što stvarno ne vide i ne razaznaju, bilo zato što su preventivno stavili poveze preko očiju, jer su nanjušili da će im se to nekako već isplatiti.
A šta mediji rade u svemu tome? Uglavnom udarnički doprinose, tj. prismrđuju, za svaku od tri kolone. I ti su mediji, ovakvi kakvi su, zakonita deca svoje epohe, ali i kontraslika svega onoga čemu sam težio i za šta sam se zalagao, što sam promovisao i u šta sam verovao. A i njihova verna publika, da se ne lažemo, ista je ili gora od njih, jer lojalna i zahvalna publika loših, bednih i niskih medija koji slave podlost i tupost nikada nije nedužna i nevina, o tome je još Kjerkegor sjajno pisao, a stvari od njegovog vremena nikako nisu postajale bolje.
Nije ovo žalopojka, ovo je tek rezime jednog poraza. I ništa od toga ne znači da ja ne volim ovo što radim, i da ne uživam u tome. Ali opet, pravo da vam kažem, nemojte me pitati vredi li se baktati time, jer više nisam siguran da bih vam odgovorio onako kako bi trebalo. I nemojte misliti onako kako sam i sam donedavno mislio, a to je da bih, da krećem ispočetka, ponovo radio ovo isto, jer ne bih: ma taman posla, bio bih koleški asesor u Ivanjici, mesarski pomoćnik u Zavidovićima ili stariji vunovlačar prve klase u Novom Kneževcu i nikada ne biste ni čuli za mene. A opet, poznajem sebe toliko da znam da mi u ovome ne treba sasvim verovati, ipak je to samo jedno osećanje; mada, kad pogledaš, a šta se drugo u životu uopšte računa ako ne osećanja?
