Posle lokalnih izbora u Zaječaru i Kosjeriću imamo uzajamno suprotstavljene tvrdnje vlasti i opozicije: pobedu su proglasile obe strane. Problem je što obe tvrdnje ne mogu biti istinite u isto vreme. Vlast, naravno, laže i krade – radi to već 13 godina pa to i nije neka novost – i nema nikakve sumnje u to da je i ovoga puta izbore pokrala. Kako reče Raša Nedeljkov iz „Crte“ – rezultati ne odražavaju volju birača.
Ta okolnost, međutim, malo vredi kada je reč o istini, a još manje kada je reč o političkom poretku. Da li to znači da je istina nemoćna?
Ko utvrđuje šta je istina
U staroj (filozofskoj) tradiciji istina se određuje kao poklapanje mišljenja i stvarnosti, odnosno kao poklapanje stvarnosti i tvrdnje o toj stvarnosti.
Ljudi, međutim, lažu, što reče dr Haus. Kada vrhovno biće kaže, recimo, da je opozicija u crnim džipovim krstarila Zaječarem i Kosjerićem i maltretirala ljude, ta se tvrdnja ne poklapa sa onim što se događalo u stvarnosti. Vrhovno biće, dakle, ne govori istinu. Ali vrhovno biće nema ko da privede istini i poznaniju prava, jer je biće zarobilo i sudsku vlast i državu.
Sud je, naime, instanca koja u slučaju spora utvrđuje šta je istina, a šta neistina, šta su činjenice, a šta laži. Svedoci, dokumenta, direktni i posredni dokazi, forenzika, procedure, sve to služi tome da se utvrdi u kojoj meri se poklapaju stvarnost i tvrdnje o toj stvarnosti, te da se napravi razlika između istine i laži.
Recimo, ako sud (u slobodnom političkom poretku) uhvati najvišeg nosioca izvršne vlasti u laži koja nanosi štetu javnom poretku, a uz to i krade (jer ko laže taj i krade) – biće sankcionisan. Srbija, međutim, 13 godina nije slobodna zemlja, između ostalog zato što je sudska vlast pod kontrolom izvršne vlasti. Zaključak bi, iz rečenog, bio da u Srbiji istina ne vredi ni pišljiva boba, te da Srbija nije zemlja u kojoj stanuju istina i poravda. I to je tačno. Ali ne sasvim.
Politička istina
Postoji i istina koja se ne utvrđuje sudskim putem i ona je komplikovanija od istine koja se određuje kao poklapanje stvarnosti i onoga što se o stvarnosti kaže. Naime, nije nam potrebna sudska presuda da bismo znali da režim laže, pljačka, uništava pojedinačne živote i satire ovu zemlju.
Nazvaćemo tu istinu političkom istinom i ona počiva na logici i pažljivom posmatranju stvarnosti. Nazivamo je političkom jer nije reč o privatnoj istini koja važi samo za pojedinca. Recimo, istina da sam genijalan, sposoban, najlepši i, uopšte, neodoljiv sasvim je u redu dok svojom genijalnošću ne ugrožavam nikoga.
Politička istina, međutim, tiče se zajednice. Kada javno tvrdim da režim vrhovnog bića laže i pljačka, računajući i samo biće, ta tvrdnja ne zahteva sudsku verifikaciju već borbu za istinu.
Istina je zadata
I ovo je ključni momenat ovog malog filozofskog izleta. Istina nije nešto što raste tek tako, pored puta, nezavisno od mene kao građanina (dakle političkog bića), pa kad sazri i otpadne samo se sagnem da je pokupim, otresem prašinu s nje i zagrizem je (kao onomad što su Adam i Eva zagrizli onu jabuku; oni su, međutim, svoju jabuku dobili, a mi se moramo potruditi).
Istina, rekli bi filozofi, nije data, nego je zadata. Istina je zadatak, ona se uvek osvaja. Nauka, recimo, ne sakuplja istine razbacane okolo, nego se krvnički bori za njih ne bi li ih osvojila, potom sačuvala. Na toj ravni građanin je isto što i naučnik: biće koje se bori za istinu. Naučnik se za istinu bori u kabinetu ili laboratoriji. Građanin kroz institucije (ako ih ima) ili na ulici (ako ih nema).
Imamo se, dakle, boriti za istinu koju nam režim uskraćuje. Ta istina, pak, kaže da je režim gadno prsao. Ako sav novac, sva sredstva, sve batinaše, sve medije, uz diskretnu pomoć policije, upregnete da biste pobedili goloruki narod u dva mala grada – pa to uradite tako što još kradete i lažete – onda je uglavnom sve jasno.
Možda jeste mukotrpno, ali bolje je biti na strani istine, nego laži.
