»Režija«

Jedan od izraza kojim gledaoci u Srbiji izražavaju sumnju u verodostojnost programa i informacija na televiziji jeste – „sve je to režirano!“ Ruku na srce, u najvećem broju slučajeva oni su potpuno u pravu, jer dobar TV program zahteva režiju, kao način pričanja priče putem slike i tona. Međutim, plašim se da naši gledaoci pod „režijom“ podrazumevaju lošu režiju, providnu manipulaciju koja često ima vodviljski karakter, baš kao i loša gluma. Pa ako nam je TV program loše režiran, dajte da se podsetimo tih malih igrokaza koji kasnije dospeju na društvene mreže, kao primeri bizarne potrebe da se slika stvarnosti grubo „premontira“ (opet jedan filmadžijski izraz) da bi se ilustrovali politički pamfleti.

Na prvom mestu je jutarnji program RTS-a ovog vikenda. Reporterka je na obali reke, sneg je napadao, nije važno što nije očišćen, vikendom se takva slika može nazvati idilom. Lepo je, ali, izgleda, ne dovoljno lepo…

Reporterka režira uključenje, maše rukom udaljenom rekreativcu koji startuje ka kameri, Bez izgovora, tako se zove rubrika, jer trči se i po snegu. Gle čuda, on pomalo komičnim skokovima ulazi u kadar, gle, to je Marko Đurić u helankama, baca kosku i započinje razgovor. Maratonski se priprema za pregovore o Kosovu sledeći misao Vođe da treba ustati u cik zore, jer sramota je odmarati se dok traje borba za Srbiju. Loša režija, loš scenario, loša izvedba, tri maline za ovo besmisleno prekidanje lepote reke pod snegom replikom Švarcenegera iz filma Trkač.

Pomislili bi da narod zbog „režije“ manje veruje televiziji. Međutim, nije tako, jer su najgledaniji programi upravo režirane realnosti – rijaliti. Za mene su dovoljni ti mini segmenti režirane stvarnosti koje uhvatim dok menjam kanale. Više ne obraćam pažnju na dijaloge jer osim glupih replika nemate ni profesionalan ton, pa se uglavnom hvata kakofonija kao u kokošinjcu. Zato pročitam poruke u kajronu, to mu dođe kao interakcija sa gledaocima, a oni pišu o fizičkim doživljajima dok gledaju svoje omiljene ili omražene likove. Kao, ježe se od miline jer se neka starleta pomirila i kresnula sa dečkom, ili familiju Đogani pozdravljaju komšije sa okretnice autobusa 15 u Zemunu. Znači, kad Veliki šef režira živote, gledaoci osećaju fizičke posledice. Milina i jeza.

Postoji i poseban tip režije, koja liči na onu iz jutarnjeg programa, ali se uvek ode i koji korak dalje. Pogađate, u pitanju je Studio B, kada se govori o radu komunalnih preduzeća. Znate, kada pada sneg u Beogradu, nastaje haos i onda ujutru vidimo gradonačelnika. Čim temperature poraste, sneg počinje da se topi i eto ti zamenika Vesića. Njegova režija je sada gotovo žanrovska. Prvo idu cifre – kilometri puta koji se čisti, a zatim tone soli i rizle koje se posipaju. Onda ide brojanje kamiona i grtalica, kao i hiljade ljudi sa lopatama u rukama. Istini za volju, te komunalce sam prethodnih dana video samo kad Vesić daje izjavu za medije. Kao kod lakih skokova Marka Đurića, ovde u pozadini ide teška mehanizacija i ljudska sila u narandžastim prslucima, koja se bori sa stihijom dok snežna oluja divlja Terazijama. Sve deluje kao Ben Hur ili partizanski spektakl, koji traje maksimalno dva minuta. Kada se pređe na drugi prilog, u našem umu ostaje slika zahuktale mašinerije, sve dok ne izađemo na sneg ispred zgrade i shvatimo da niko nije čistio danima.

Sledeće logično pitanje koje možemo postaviti sebi jeste pitanje – o režiji samoj. Da li imamo više reditelja naše TV stvarnosti ili su različiti TV kanali deo istog istorijskog spektakla. Nedavno smo, zahvaljujući hrabrosti ljudi sa portala „Južne vesti“, dobili uvid u cirkularne imejl poruke koje se šalju redakcijama širom Srbije. Konkretno, ovde je tema bila reakcija na vulgarne tvit poruke Sergeja Trifunovića upućene novinarki „Srpskog telegrafa“. Naravno da je takva komunikacija u javnom prostoru nedopustiva, ali smo videli da su poruke jednog čoveka na društvenim mrežama postale materijal za obračun sa svima koji kritikuju vlast. Ako ne voliš vlast, znači, ti si za prebijanje žena – bukvalno. Ova vestern režija ima i savete za replike u informativnim emisijama, pa se Sergej ne naziva glumcem, već liderom opozicije. Rezultat je fantastičan, pa su širom Srbije sve televizije imale isti informativni program, kao da je neko režirao veeeliki slet na stadionu JNA. Identični pokreti, identična poruka, žene u službi političke manipulacije, jer, da ne zaboravimo, dame u opoziciji mogu biti ustaške kurve, zato što se to, kako kaže poslanik Martinović, ne računa jer je dobacivanje u sali, a nije izrečeno u mikrofon. Ko vam je kriv, drage dame iz opozicije, što nemate mikrofon.

Na kraju, ipak je slučaj najbolji reditelj, naročito kada se radi o komediji apsurda. Takav osmeh univerzuma blesnuo je tokom Dnevnika RTS-a u petak, kada je oko 30. minuta na red stigla vest o smrti Dušana Makavejeva. Na ekranu se pojavila Makova slika, počela je priča o njegovim priznanjima i osporavanjima. Zatim se, nakon reza „sekirom“, naša stvarnost obrnula naopačke i uključili smo se u izvanrednu konferenciju Predsednika, koji je obznanio uživo da je uhapšen predsednik opštine Grocka Dragoljub Simonović, pardon Simonović Dragoljub, jer tako je pisalo u policijskom izveštaju. Nakon 10 minuta ove ničim izazvane obznane, u nemoj pratnji Nebojše Stefanovića, koji je gotovo baletanski pratio Vođu, vratismo se ponovo u Dnevnik gde je voditeljka rekla: „Vraćamo se sećanju na Makavejeva koje smo ostali dužni!!!“ Siguran sam da se tog trenutka Makavejev negde na nebu grohotom smejao, jer mu je In Memoriam na RTS-u slučaj izrežirao baš u duhu njegovog poigravanja medijima.

Makavejev bi sigurno voleo da zna kako uhapšenog SNS funkcionera narod u Grockoj zove Sima Ciganin (bez ikakve potrebe da se neko ovde bavi političkom korektnošću, jer je upravo Makavejev umeo da prepozna živopisne, arhetipske karaktere i njihove nadimke). Samo velikim facama život priredi ovakav oproštaj. Veliki reditelji našeg filma i televizije polako odlaze, a našu realnost i medije režiraju – paceri.