Eto kako istorija ume da pravi zgodne zvrčke: izlazak hiljaditog broja „Vremena“ i početak suđenja Radovanu Karadžiću poklopili su se gotovo u dan. Lepo, ali kakve to veze ima jedno s drugim? Uf… teško ću vam to objasniti ako se odmah niste sami dosetili! No, hajde da kažemo ovako: da je neko onima koji su pravili jednu od najčuvenijih naslovnih strana „Vremena“, onu na kojoj piše „Čovek koji je ubio Sarajevo“, tada rekao da će im čestitka za hiljaditi broj doći u vidu početka suđenja pred Tribunalom baš glavnom junaku ne samo te naslovne strane nego i mnogih tekstova u ovom listu, biće da bi smatrali kako to i nije tako loš deal; osim, naravno, što je to moglo da bude i još za petstoti broj, ili tako negde. Na drugoj strani, nije li i početak Karadžićeve odbrane nešto veoma nalik na polemiku sa jednom naslovnom stranom? Dakako, baš tom istom, tom koja ga naziva čovekom koji je sadistički, strvinarski, natenane ucmekao – naravno, ne sam, daleko od toga – ceo jedan grad? Jer, šta sada tvrdi Karadžić Radovan ako ne da: 1. eno Saraj’va živog i zdravog, ništa mu ne fali, nema leša, nema ni ubistva; 2. ako i nije baš jako živo i jako zdravo, za to je bezbeli kriv neko drugi, nipošto ja i nipošto oni koji su sa mnom u istu tikvu duvali. A kako za Sarajevo, tako bogme i za Srebrenicu, i celu Bosnu koliko je ima, i Hercegovinu pride… Dobro, naravno da odmahujete s rezignacijom, ništa tu nema što bi bilo zaista novo i što već nismo čuli od Miloševića i tolikih drugih: niko ništa ne zna, niko nizašta nije kriv, časna reč, majke mi, vidi mi ruke, jedino što – gle! – Bosna nekako misteriozno ostade skraćena bar za sto hiljada ljudskih glava; o obogaljenima, prognanima i poharanima da i ne govorimo, ko će to ikad bar izbrojati?!
Ne bih ovde detaljisao o procesu Karadžiću – ima ko će to da radi bolje i upućenije od mene (so stay tuned!); zanima me, međutim, nešto drugo oko te priče: aspekt vođenja politike kao (ne)odgovornosti. Zato ćemo sa karadžićevskih paljanskih nadmorskih visina prvo malo da siđemo dole, u varoš, onu koju je Radovan K. odozgo štedro zasipao vatrenom ljubavlju, ali ovi dole, hajvani, to nisu umeli da prepoznaju, nego mislili da se on to nešto ljuti na njih. Elem (pardon: helem), dole se u Šeheru uzbibalo nešto prašine i nadiglo nešto politikantske kuke i motike na uglednog sarajevskog intelektualca Tarika Haverića, jednog od najlucidnijih analitičara bosanske situacije u poslednjih dvadesetak godina, pa je tu palo i kojekakvih teških reči iz (nama ovde i predobro poznatog) žanra izdajnik, izrod, plaćenik, špijun i znate već kako to sve ide, a sve zato što je Haverić, naprosto dosledno prateći logiku sopstvene analize političkih procesa u Bosni pred rat, rekao da je već i samo formiranje muslimansko-bošnjačke političke stranke (kao dominantne u „svom korpusu“) strukturalno negde neminovno značilo prizivanje i(li) legitimisanje rata i podele zemlje. Oh, pa nije li to divna muzika za uši Karadžić Radovana? Nipošto, mada je vrlo verovatno da će biti pokušaja zloupotrebe te vrste. Haverić ne „abolira“ jednu stranu od odgovornosti za rat i sve što je on doneo (a tek odneo!) e da bi okrivio drugu (pa još „svoju“), nego tek upozorava na elementarnu činjenicu o prirodi političkog delovanja: proklamovana ideologija i praktični postupci vlasti imaju veoma konkretne i ozbiljne posledice. U narečenom slučaju: saučestvovanje u (kvazi)etničkom parcelisanju građanskog i političkog bića jedne zemlje ne može da ne bude isto što i sudelovanje u teškom zločinu ubistva političkog; nakon toga, preostaje samo slepo međusobno buzdovanisanje zakrvljenih „etnosa“, brutalna tuča za prostor, fizički i simbolički. Ali, zašto je Haverić ovim toliko uzburkao duhove i razbesneo lokalne etnopatrijarhe? Eh, svaki nacionalizam divno parazitira na sklopu razrađenih autoviktimizacijskih predstava (u kojima, da prostite, ima nečega jako onanističkog): u sve mu diraj, samo u to nemoj! Jer ako „mi“ nismo uvek i samo i jedino žrtve, onda nacionalistički narativ gubi smisao i privlačnost… A etnička (para)politička (para)elita, bogme, stiče breme odgovornosti pod kojim bi mogla načisto da kalira. Zato je Haverić prepoznat kao nekakav (retroaktivni) donosilac loših vesti; a takvog, zna se, valja ućutkati, da ne uznemirava pokorno pučanstvo, ušuškano u svom malom narcisizmu, poslednjoj utehi poraženih ljudi.
Uz sve praktične razlike, sa Karadžićevim haškim fri-džez fantaziranjem isti je problem. Njegovo autoportretisanje kao rezervnog Gandija koji se slučajno obreo onako nevin u bosanskoj ludnici – potom i kasapnici – nedostojno je na svaki zamisliv način, ali najslađim mi se čini ovaj detalj. Karadžić, naime, s pravedničkim gnušanjem odbija svaku primisao da su on i njegovi paljansko-dedinjski pajdaši imali bilo kakvih etnočistačkih namera prema Bošnjacima, Hrvatima ili bilo kome: ma ne, taman posla! Sve što smo mi tražili, veli Dabić, jeste da Srbi u Bosni, sve fino & demokratski, imaju svoju federalnu jedinicu! Karadžić ovde direktno, s punim pouzdanjem, apeluje na naš klinički kretenizam: gleda nas u oči, maše nekakvom njihaljkom i govori nam – ti spavaš, ti se ne sećaš ničega, ti veruješ mojim rečima baš zato što su apsurdne! Naime, bez te hipnoze, svako pri svesti odbrusio bi mu da lupeta gluposti, jer je ogromna većina Bosne i Hercegovine sve do rata 1992. bila „etnički“ veoma izmešana, i tu naprosto nije bilo nikakvih ozbiljnijih „srpskih“, „hrvatskih“ ili „bošnjačkih“ teritorija, osim možda u manjem delu Hercegovine. Šta to znači? Setite se Haverića: postupak A vodi ka postupku B, priziva ga, legitimiše ga, čini ga mogućim, a onda i stvarnim. Dakle, nema i ne može biti „srpske teritorijalne jedinice“ u Bosni (ili hrvatske, ili bošnjačke) bez etničkog čišćenja, a ne može biti etničkog čišćenja bez rata. I obrnuto. I, šta smo na kraju imali? Posvemašnju, impresivnu neodgovornost; neodgovornost je nepodnošljivo lako otklizala u zločin; zločin nepodnošljivo olako otklizava u jeftina samoopravdavanja. Ipak, pošto neko mora da bude kriv za ovoliko ljudske nesreće, tu su srećom kojekakvi izdajnici, baciš lepo lavovima jednog ili dvojicu, pa si opet neko vreme miran.
