Jedna od stvari zbog kojih volim i cenim Marka Vidojkovića jeste to što je od svog života napravio pank, a ne od panka život; ne biste verovali koliko je to ovde retko. Umesto da od par klinačkih godina glavinjaja u crnoj kožnoj jakni i sviranja u nekom levom bendu (ili samo prisustvovanja probama istog) nakon čega bi se lepo začešljao i veselo se uključio u neku od prijatno hladovinskih formi korporativnog života – a baš tako izgledaju milion puta prežvakane biografije mnogih “prvoboraca zihernadle” – MV je prosto, od trenutka kada je, bez ikoga iza sebe, stupio na javnu scenu prvo kao pisac, a potom i kao novinar, uglavnom bivao na vetrometini. Omražen od establišmenta i poluignorisan od antiestablišmenta, tj. establišmenta u senci. Niko ga od Ovlašćenih nije “pozvao” ni u književnost, ni u novinarstvo, pa bi se zato osetili uvređenim što ga uopšte zatiču tu. Naprotiv, mnogi su mu “dobronamerno” savetovali da se okane tih ćoravih posala, mada sami nisu raspolagali ni manjim delom njegovog dara, a bogme ni neistrošivog egzistencijalnog bezobrazluka. Ili petlje, tačnije rečeno.
Nikada nije bilo naročito otmeno govoriti dobro o Marku Vidojkoviću, o njegovom pisanju i javnom angažmanu. Građansko-liberalno-leva čaršija uvek je imala neke druge ljubim(i)ce, predvidljivije, lepše vaspitane, detaljnije upoznate s vokabularom političko-rodne korektnosti i voljnije da ga upotrebljavaju. Marko, rekao bih, nikada nije ni pokušao da nauči taj opresivni bon-ton, nego je prosto terao po svome, a unutrašnji etički i politički kompas retko ga je bitnije izneveravao. Bistri klipan s Palilule, rođen prekasno da tuli za “zlatnim osamdesetim”, prošao je kroz sva sranja koja je njemu i njegovim ispisnicima priredila ova zemlja u svom padu i raspadu, nikada ne krijući da je za njega proces odrastanja i samospoznaje podrazumevao i marginalno, klinačko verovanje u toksične zablude epohe.
Nema razloga da ne budem ličan. Pratio sam i najčešće podržavao njegov književni rad još od prvenca, a takođe i njegova putešestvija kroz neiskrčivu prašumu beogradskog novinarstva, gde su nam se putevi ponekad i ukrštali, osim onda kada bi zabasao u neki tabloidni živi pesak, a ja sa strane kibicovao kako će se odande izvaditi… Sada delimo kolumnu u “Danasu” po principu tajm-šeringa: on radnim danima, ja vikendom. Dobar je sustanar, ne ostavlja krš za sobom.
Zašto vam baš sada pričam sve ovo o Marku? Ako se sami niste dosetili, onda imamo ozbiljan, zajednički problem. Taj problem su paralelne stvarnosti koje kreira ovaj tzv. režim, a koje postoje ponajviše zato da zaklone vidik na onu jedinu stvarnost koja nije proizvod njegove bolesne mašte – mada je i ona nužno njime ozračena. U tim paralelnim stvarnostima jedva da postoji i Marko Vidojković, a kamoli drama kroz koju prolazi neko ko ne čini nikakav zločin, nikakav zakonski ili moralni prekršaj, nego samo koristi svoje neotuđivo građansko pravo na izjašnjavanje o javnim stvarima.
Marko i njegova supruga od pre nekog vremena su relocirani u neku drugu zemlju, zato što je procenjeno da količina, intenzitet i ozbiljnost pretnji po život i zdravlje koje mu pristižu na dnevnoj bazi ne mogu biti drugačije neutralisani.
U tom relociranju su, ako sam dobro shvatio, asistirali PEN centar i ona komisija Verana Matića za zaštitu novinara (izvinjavam se što ne umem da joj zapamtim ime) dok se institucije ove države uglavnom prave ili lude ili mrtve.
Postoji krug ljudi u ovoj zemlji – ne znam koliko nas je: desetine? Stotine? Teško da nas ima na hiljade – koji su se navikli na “suživot” sa uvredama i pretnjama. Navići se ne znači nužno i oguglati. Oguglati ne znači nužno da te uvrede i pretnje pukim gomilanjem i protokom vremena postaju banalne.
Svako se s tim nosi kako zna i ume. Ni jedna vrsta reakcije nije neumesna ni preterana. Ekstremne su okolnosti u koje je primalac pretnji bez svoje volje stavljen, a ne njegov odgovor na njih. A svako ko misli da time neko pravi sebi reklamu, neka je slobodno isproba na vlastitoj koži.
Naravno, nisu ni vrsta ni intenzitet uvreda i pretnji prema svakome isti. Markov “problem” je u tome što je u svom poslu i u skoro pet banki života i dalje – panker. Ne čini vas pankerom crna kožna jakna ili to što imate pank bend, nego način i neposrednost izražavanja protesta prema okolnostima u kojima živite i onima koji ih takvima stvaraju i održavaju. A kod Marka nema ništa “na finjaka”, nego je sve kao kod Henrija Rolinsa: Come In and Burn… Jedino što je Rolins mnogo mišićaviji od našeg Marka, a biće da ni to nije slučajno!
Šalu (?) na stranu, u ovoj zemlji niko nema luksuz da neozbiljno shvata pretnje novinarima i piscima. Bilo da dolaze iz krugova vlasti i moći ili od “slobodnih umetnika”. A Marku valja poželeti da što pre nastanu uslovi da se ponovo prošeta svojim gradom u slobodnoj zemlji kao slobodan čovek. I to je takođe pank, možda najžešći od svih.
