Ako ovi tamo gore misle da organizuju te izbore, bolje im je da požure, pošto će inače biračko telo da im se ospe, i to ne svuda po telu, nego u svim pravcima, s naglaskom na Sloveniju, nekadašnju „bečku konjušnicu“, koja je – na trajno zapanjenje svih koji manjak u mozgovanju nadoknađuju viškom u srbovanju – dospela do predsedavajućeg mesta u Evropskoj uniji. A ta Unija, znate, to vam je onaj ekskluzivni klub za koji će se Srbija zasigurno kvalifikovati, evo, čim reši nekih šest i po milijardi svojih najakutnijih problema; e, one preostale može da rešava i iznutra. Ako živa dočeka.
O čemu je reč? Evo su se poslodavci iz Ljutomera, Murske Sobote, Lendave i sličnih mahom prekomurskih mesta – inače, najmanje razvijene regije u Sloveniji – razmileli po užičkom kraju (to za početak) tražeći nedostajuću radnu snagu za građevinske i ostale poslove kojima se u socijalizmu lepo tepalo „radnička zanimanja“ (videti, recimo, „Danas“ od 5. 11. 2007). I našlo se, bogami, mašala kandidata među Srbljem i međ’ snom, sve se pretiču ko će pre da odjezdi u pravcu „konjušara“ koji su, u međuvremenu, izgleda, malko uznapredovali u životu. A da nas nisu pitali za dozvolu. Kako god, potencijalni poslodavci sada lepo razmatraju prispele prijave, pa će da odaberu one koji im budu najviše po volji. A uslovi rada? Plata najmanje 600 evara neto, džaba smeštaj, prevoz i tri obroka dnevno (dobro, verovatno ne baš iz Hajata, ali ipak…), plus doprinosi i tako to. Đe to ima u Srbiji, mislim, za „radničku klasu“? Manje-više nigde. Ako se gdegod i nađe, sve je odavno i popunjeno i trebovano; ako gdegde kogod i umre u cvetu starosti, na njegovo mesto o’ma uskače odavno bezecovani naslednik. No, u Sloveniji sve to baš i nije neka premija, pa Slovenci neće da se bave time. I to je sve tak normaljno: tek još jedna stereotipna priča o moćima sve globalizovanijeg „slobodnog tržišta“, sa svim njegovim čarima i nevoljama. A ni to nije ništa baš tako novo: ta, bar mi „na ovim prostorima“ imamo onoliko iskustva sa tradicijom i kulturom gastarbajterstva! Mada, kažu Užičani, iz njihovog kraja se nikada nije išlo u pečalbu – posla i hleba (pa i preko ‘leba pogače, tj. lepinje s pretopom) vazda je bilo. E, to je bilo ranije, u ono vreme kad kobajagi „nisi smeo reći da si Srbin“. Sada, eto, smeš, samo što s time možeš lepo da se slikaš. I to u boji. Po mogućnosti u foto-radnji u Ljutomeru. Odakle ćeš svoju sliku poslati onima svojima dole, da ne zaborave kako ono izgledaš.
Zašto mi je ova priča tako zanimljiva? Svakako ne zbog tih čestitih zapadnosrbijanskih ljudi koji žele pošteno, svojim rukama, da zarade za ‘leba i s’ leba, pa kad već to više ne mogu u svojoj zemlji, onda će to učiniti tamo gde im se pruži šansa. Recimo, tamo gde se nešto vaistinu opipljivo i izmerljivo radi i proizvodi, umesto da se povazdan mulja, trangefrangiše i „čuva sveta i zavetna zemlja“, dok evrovozovi prolaze li prolaze. Ono što me u toj priči i zanima, i potresa, a istovremeno pomalo i perverzno zabavlja, jeste što se iz nje da tako jasno razabrati tutnjanje rekvijema za jedan san. Jer, nije li trebalo sve da bude obrnuto? Nije li nam sugestivno objašnjeno i gromko obećano da smo Mi Ovde jedna neviđena sila i sa’ ćemo, čim se oslobodimo tih severozapadnih parazita, procvetati u svim pravcima, dočim će oni spasti na prosjački štap, pa ćemo šmrkovima morati da ih rasterujemo sa granice, gde će se sakupljati na buljuke u očajničkoj nadi da ćemo im udeliti neki sporedni, nama ispodčasni poslić, tek da prihrane pregršt gladnih usta tamo u toj svojoj postojbini, pardon, Postojni? Nisu li milioni ljudi – među kojima, naravno, i dosta onih koji se sada nadaju nekom angažmanu u Sloveniji ili tako negde, kao možda poslednjoj šansi da izrone bar glavom iznad nabujale vode – onomad alakali okolo kako će Videti Oni Svoga Boga kad se mi razmahnemo? Pa eto, videli su ga. A i mi smo, bogme. I nekako je – viđi čuda! – ispalo da je taj njihov Bog osetljiviji na realne ljudske potrebe, dočim ovaj naš ne mari nizašta manje od Slavne Istorije provučene kroz filter „narodne epike“: sve manje od toga prolazi mu komotno ispod radara.
A opet, nije ovo ni priča o tome „šta nam je uradio Milošević“. Mnogo je važnije to da ovi ljudi kopaju rukama i nogama ne bi li otišli iz današnje, a ne Miloševićeve Srbije, i da će toga u budućnosti – samo ako bude prilike – biti sve više. Zašto je to tako? Neka se ekonomisti pozabave „makroekonomskim pokazateljima“ i sličnim; mene zanima drugi, ali savršeno komplementaran deo priče. Srbija je i dalje zemlja bez nade zato što osnovna matrica njenog shvatanja same sebe, svog okruženja i savremenog sveta nije fundamentalno promenjena. To je, zapravo, ona ista matrica koja je onomad već potopila Srbiju, samo što je – istini za volju – sada nešto bolje dizajnirana. Avaj, svaki ozbiljniji dizajner će vam objasniti da dizajn, doduše, može mnogo toga, ali samo pod uslovom da ispod njega postoji proizvod, i da taj zadovoljava stanovite standarde kvaliteta.
A šta uopšte proizvodi, šta emituje današnja Srbija? Hajde da vidimo: Kosovo, Metohija, i sav onaj prateći mitološki inventar u vezi s tim, neupotrebljiv i uprazno zvrndav; Republika Srpska i sva ona loša savest oko nje, koja se podlački želi transformisati u pravedničko podvižništvo u „odbrani interesa srpskog naroda“; Rusija, Putin, i sav taj isprazni retoričeski koještarijum; odbijanje NATO-a; tako sporo i dezorijentisano bauljanje i posrtanje u pravcu Evropske unije da sve to više liči na pritajeno udaljavanje iliti iskradanje, onako na vrhovima prstiju, nego na sabrano i odlučno koračanje ka njoj. Kada saberete sve ove i mnoge druge komponente, krajnji rezultat opasno je blizak Velikom Ničemu. A kad ponosno uzgajaš Ništa, misleći kako ti svi na tome zavide, svi se tvoji bilansi nužno svode na tu meru: ništa, rien, nothing, nitchevo. U Ljutomeru bi rekli: nič.
