Prvi amandman, drugo poluvreme, treći čovek, četvrti protokol, peti parkić?! šesti princip?!, sedmo nebo, osma sednica, deveta rupa, deseti stari Jug-Bogdane, jedanaesti septembar, dvanaesti igrač, trinaesto prase… Da, primetili ste stanovite čudne elemente, uljeze u ovom tako rutinskom nabrajanju opštih mesta. Zato ćemo sada da ga polako odrolamo unazad, no nećemo se baviti onim „šestim principom“, kako ste svi garant pomislili. Ali onaj peti parkić, šta je to, pobogu?! Hajde da i vi i ja odmah priznamo da sve do nedavno nismo znali ni da tako nešto postoji, pa da nam bude lakše. Radi se, naime, o nečemu što je daleko od toga da bude makar svebeogradska, ako ne već globalna znamenitost, o tamo nekoj uređenoj livadici između zgrada negde na Zvezdari, valjda kod Liona, ne znam tačno, nisam proveravao, ne zanima me dovoljno, a i nemam nameru da se lično uveravam: ko da prođe kroz čak četiri parkića da bi došao do Petog?! Šta ako negde usput, u drugom ili trećem (taj mi je najsumnjiviji), ugaziš u svež proizvod psećeg varenja? A još možeš i da se zabrojiš pa da završiš čak u šestom, sve čudeći se gde si zaš’o.
Sasvim ozbiljno, narečeni Peti parkić je najedared postao prvorazredno političko i društveno pitanje, pa ste – hteli vi to ili ne – morali da saznate za njegovo postojanje, mada ste do sada i bez njega sasvim lepo živeli (to jest, ako niste neko ko stanuje baš u njegovoj okolini). Otkud to? Gradska vlast je namerila da tamo – na, kako kažu, „građevinskom zemljištu“ koje je, eto, samo privremeno služilo kao parkić, švercovalo se takoreći, do nekog boljeg rešenja – da izgraditi neku novopreduzetničku zanatsko-trgovačku džidža-bidžu (primećujete kako dosetkom pokušavam da zabašurim da sam već zaboravio o čemu se tačno radi; jesam, jer je irelevantno: svaka gradnja znači smrt tog parka). Okolno stanovništvo se, međutim, buni protiv tog Paklenog Plana jer bi njegovo ostvarenje, bez sumnje, smanjilo kvalitet njegovog života: manje zelenila, manje slobodnog prostora, manje mesta za dečiju igru etc. (o tome kako bi kvartovski manijaci, rašomonci i prinudni nuždovršioci na pravdi boga ostali bez idealnog mesta za ispunjavanje svojih posebnih potreba da se i ne govori). I sve bi to bio tek lokalni komunalni problem, jedan od brojnih koji tavore u anonimnosti, da se, odnekud, baš oko sudbine Petog parkića nije diglo kuso i repato: svi mediji bruje, gradska sajber-gerila je u najvišem stepenu pripravnosti, dežurni Imaoci Mišljenja se marljivo izražavaju (evo se i ja spremam), Eyesburn i Beogradski Sindikat održavaju protestne koncerte u Parkiću… Ko zna, ako stvar nastavi da se ovako zahuktava, možda i Red Hot Chilli Peppers – pre, nakon ili umesto Inđije – iz solidarnosti nastupe u Parkiću, makar i u anplagd varijanti… U poverenju, ne verujem da bi to mnogo kosnulo Nenada Bogdanovića: tipujem da taj radije sluša Legende.
Dobro, ko je „u pravu“ u ovom sporu? Hm, biće da je to jedna od onih idiotskih situacija u kojima su svi pomalo u pravu, a gde god je stanje stvari takvo – spasavaj se ko može! Mislim, Grad sigurno ima zakonsko i papirološko pokriće za svoje namere, ali i Građani su više nego u pravu glede rešenosti da učine sve što mogu da spreče da im neko „zaklanja sunce“, bukvalno & metaforično. Šta njih, uostalom, briga za gradske i preduzetničke ambicije? Njihov je Parkić deo kvaliteta njihovog života, lepo možeš da zamisliš kako je neko – recimo, kupujući stan – i njega uračunao u prednosti stanovanja baš na tom mestu. Mene ovaj „slučaj“ otuda ne zanima u tom („pravo-krivo“) ključu; mnogo je interesantnije notirati da, sa već gotovo pa „opštenacionalnom“ bukom oko slučaja tamo neke tratine koja je i za znatnu većinu Beograđana sasvim anonimna, imamo valjda do sada najuspeliji slučaj spontane građanske inicijative, takoreći demokratije odozdo. Oni stari bradati ruski anarhisti bi bili s razlogom ponosni na Zvezdarce… Bez šale, ovaj uspeh nikako ne treba potcenjivati, pa kako god se okončala frka oko The Parkića. Građanska neposlušnost nije nešto što se upražnjava samo na pitanjima Visoke Politike: ona ili je svakodnevni stil života i način mišljenja (onda kad je razumno opravdana i suvisla, dakako), ili nije ništa.
Ima, međutim, jedan aspekt ove priče koji je još važniji: na primerima kakav je Peti parkić odlučuje se nešto važno – važnije nego što smo toga obično svesni – o prirodi društva koje ovde nastaje, tog, recimo, kapitalizma srpskih boja. Okej, „realni socijalizam“ jeste bio jedna konfuzna (i nasilna) utopija, ali to ne znači da svako drvo koje je ovaj negde posadio treba lustrirati i iščupati, ergo, da treba pristati na ideološku podvalu kako je svako zalaganje za makar i najminimalniji Opšti Interes – deo čega su svakako i slobodne javne površine u opštem vlasništvu, koje ne treba ustupiti bez borbe prvom baji debelog buđelara da tamo sagradi nešto od čega će mu se šlajpik dodatno povećati; uostalom, ni londonski Hajd Park nije na tenderu! – znači „povampirenje komunističkog mentaliteta“. Na drugoj strani, valja se manuti nostalgičnog zazivanja socijalizma: da je valjao, opstao bi. Problem je u tome što je „kapitalizam“ u ne baš maloj meri takođe jedna prazna, proizvoljna floskula, što će reći da taj pojam može biti ispunjen svakojakim značenjima. I mi ga upravo sada ispunjavamo, a da toga uglavnom nismo svesni; otuda je i to ispunjavanje tako haotično. Srbija je sada možda u poslednjoj fazi u kojoj još može bitnije da utiče na definisanje toga šta će ta reč značiti za nju: društvo u kojem se slobodno živi i privređuje, bez orvelovskog patronata sveprisutne Države, ili poluperiferijska latifundija skrojena po meri tajkuna i tajkunčića, okruženih gomilom ćutljivog, pokornog, šakom pirinča ucenjenog roblja.
