Vlada koja odlazi sigurno nije bila najbolja. Bila je jedina koju smo mogli da imamo. Nije to moralo biti sasvim očigledno pre izbora, jer da jeste ne bi bilo onoliko entuzijazma na sve strane, čak i kod nekih članova same vlade, za njeno rušenje. Ali, sad smo barem bogatiji za jedno iskustvo koje, ukratko, glasi: ne ruši kuću ako nisi siguran da možeš i umeš da napraviš bolju. Sad, dakle, znamo da se s vladama ne možemo igrati kao s lego kockicama. To jest možemo, naravno, samo ne treba da se čudimo što će nas ceo svet smatrati neodgovornim, možda opasnim po okolinu i svakako nesposobnim za vladanje sobom.
Ako mislite da su domaći političari bili dužni da misle malo unapred, da ne žive u iluzijama o sopstvenoj veličini i da povremeno obraćaju pažnju na realnost, proverite samo da li su barem posle izbora nešto naučili. Dinkić, na primer, ne zna kako se završio njegov pokušaj likvidacije DS-a, pa diktira uslove nekome koga bi morao da moli. Vuk Drašković se takođe prosvetlio i sad pouzdano zna da je on rođeni ministar spoljnih poslova.
Ali, prave nevolje sa sklapanjem buduće vlade počinju od DSS-a i Koštunice. Moglo bi se reći da nikad teži teret nije pao na slabija pleća. Koliko je, pre svega, Koštunica bio iznenađen izbornim rezultatima vidi se po tome što je smesta morao da prekrši svoja izborna obećanja. On prvi, više nego iko. A kampanju je vodio pod parolom „reč je reč“, što je trebalo da znači „svi vas lažu osim mene“. Dakle, ispalo je obratno: on više nego iko.
Predložio je koncentracionu vladu u koju bi ušli svi s kojima je rekao da neće da ima ništa. Oko te ideje pogrešno je sve, ali prva greška napravljena je već u kampanji kad je Koštunica davao nerealna obećanja. Ako je znao da su nerealna – to ga diskvalifikuje moralno. Ako je mislio da su realna, bio je naivan, što ga diskvalifikuje politički.
Elem, čovek koji treba da sklopi vladu ponudio je nešto što su svi partneri iz mesta odbili. Radikali hoće samo s njim, svi ostali neće s radikalima. I ovo se moglo znati unapred. Znao je svako osim Koštunice. Prošlo je nekoliko dana, praznici, pojelo se, popilo, pa valjda i otreznilo, kad evo Koštunice opet s koncentracionom idejom. Šta ćemo sad? Uđe gost u kafanu i zatraži pasulj. Konobar kaže: nema. Gost: a tako, pa, onda mi donesite pasulj.
Pokušajte sami da izračunate koliko će nam vremena biti potrebno da ovim tempom dođemo do nove vlade.
Ali, ajmo dalje. Može li da se kaže da je Koštunica barem imao najbolju nameru, to jest da je šteta što to ne može (što nema pasulja). Naprotiv. Prava je sreća što je njegova ideja sasvim nerealna. Koncentraciona vlada je vlada koja suspenduje stranački život, čemu se pribegava u ratnom ili vanrednom stanju. Ne znam da li Koštunica ili njegova okolina to žele ili misle da ima mesta takvim paničnim potezima. Možda mu to samo liči na čuvenu i nekad popularnu priču o srpskoj sabornosti.
Rekao bih da se Koštunica zatekao u ulozi koja mu laska, jer je u centru pažnje, i koju iz dna duše mrzi, jer treba da donese odluku i to veoma krupnu, da napravi izbor i da za to nosi odgovornost. Ovo poslednje mu je totalno nepodnošljivo. Zato mu je prvo palo na um da odluku izbegne, otud koncentraciona vlada.
A to je tek prva njegova nevolja. To što on uopšte ima dilemu i što ne isključuje ni radikale, pokazuje da su mu oni nekako srcu bliži, jer racionalni razlozi upućuju na pravljenje vlade s demokratskim strankama. Ako se Koštunica imalo koleba, to je krajnje opasno, jer to znači da bivši režim nije mrtav. Za Koštunicu su neki od bivših saveznika iz DOS-a neprihvatljivi, možda i više od radikala. To znači da je zemlja i dalje na samoj ivici. Jedva da se odmakla od 5. oktobra, a Đinđića nema.
Pošto zna kako se na radikale i bivši režim gleda u Evropi, Koštunica valjda veruje da to nije previše važno, da za Srbiju i onako tamo za sada nema mesta, pa ne mora da se žuri. Pa i ne mora. Samo neka izađe i objasni narodu da ne treba ničemu da se nada. Da je sve dobro ovako kako je. Ili da možda razvije teoriju da brže ide onaj ko nikuda ne žuri. Jednom je ovde već bila u opticaju slična misao o preimućstvima civilizacijske zaostalosti.
Ako se ipak odluči da pregovara isključivo s demokratskim strankama, Koštunicu čekaju cenjkanja, ustupci, kompromisi i sve to što je u politici uobičajeno, ali njemu, opet, sasvim strano. On je hteo da uvek bude načelan, što se može samo ako čovek ne rešava nikakve stvarne probleme, pošto je život uvek nekako krivudav, nedosledan i nepravilan. Sve što ovu zemlju muči on bi rado sveo na ono što sam razume i gde se oseća sigurno, a to je ustavno pravo.
Ponekad mi se čini da je time opsednut do te mere da bi voleo da se zaustavi svaki život dok se ne završe radovi na Ustavu. Da prestanemo da dišemo, hodamo, pričamo i mislimo, nelegalno i neregulisano. Ali, dobro, priznajmo da Ustav jeste krupan i važan posao. Međutim, sklapanje komplikovane koalicione vlade nešto je sasvim drugo i bilo bi najbolje da Koštunica prizna da on u stvari nije političar, da nikad nije ni hteo to da bude, da ne ume to da radi i da se nekom čudnom zabunom našao u situaciji da od njega zavisi vlada.
Posle toga, možda bi ostalima bilo lakše da slede njegov primer i urade to isto.
