Politika je, između ostalog, javno grupisanje. Grupišu se ljudi oko ličnosti, ideje, zbog ineteresa ili straha, ali ako je to okupljanje javno ono je uvek političko. Nepolitičko okupljanje građana je, ovo se ne može reći nežnije – glupost.
Savremene višemilionske zajednice upravo zbog svoje veličine zahtevaju grupisanja i unutar sebe samih, te su političke partije grupisanja unutar već oformljenih grupa (nacionalnih država, na primer), svojevrsni podskupovi većih skupova. U slobodnim zemljama ne samo da je zakonom dopušteno slobodno grupisanje, već je kritika vlasti, u vidu opozicije, institucionalizovana, te je opozicija, grupa suprotstavljena vlasti (da ne bude nikakve zabune), deo političkog sistema.
Tako je to u slobodnim zemljama. Jedini uslov koji se postavlja jeste da grupa ne sme, kako svojim programom i retorikom, tako i u javnom delovanju, da ugrožava istu takvu slobodu druge grupe. Drugim rečima, vrednosti za koje se određena grupa zalaže ne mogu biti takve da ugroze poredak slobode. Grupa (stranka) koja se zalaže za ukidanje republike (kao poretka slobode), recimo, ne može da učestvuje u javnom životu jer podriva tlo na kojem stoji.
Razaranje republike
Tako stvari stoje u ravni ideja i zakona, ali u savremenoj političkoj praksi je, čak i u slobodnim zemljama, ideja javnog grupisanja postala nejasnom, pretvornom i krhkom. Iskustvo savremenih populističkih vođa pokazuje da prihvatljiva retorika nije jemstvo da se vlast osvojena na slobodnim i fer izborima neće okrenuti protiv sopstvenih građana, istih onih koji su tu grupu (poput grupe Aleksandra Vučića) na slobodnim izborima doveli na vlast.
Prva srpska republika nije imala snage da se odupre varvarima, te je evo sada u pretpolitičkim ruševinama. Slučaj Amerika je, zbog toga, zanimljiviji: nikada američka republika nije bila u većoj opasnosti nego danas (čak ni kada su Japanci potopili američku flotu u Perl Harburu 1941. godine). Grupisanje oko Donalda Trampa – sa sve kandidatom za potpredsednika koji bi se s lakoćom i radošću uklopio i u srpski režim (poznat po tome, ako je već neko propustio da uoči, što se ničega ne stidi i ništa mu nije gadno) – najdirektnija je, neskrivena pretnja slobodi. Utoliko je impresivan broj američkih građana koji žele laž (Niče), neslobodu (Ruso) i dobrovoljno ropstvo (Boesje).
Podsetićemo da je i Hitlerova grupa na vlast došla u republici (Vajmarskoj) koju je srušila za svega nekoliko dana.
Ako je, dakle, svako javno grupisanje – političko, kako se izboriti s paradoksom i opasnošću od toga da grupa koja se konstituisala kao politička razori političko tkivo iz kojeg je iznikla?
Kako to rade Francuzi
Odgovor nam je, ovih dana, dala Francuska.
Kada je fašistička grupacija okupljena oko Marin Le Pen, prerušena u pristojan svet (da se naivni ne dosete), zapretila republici, Francuzi su racionalno – možda vođeni i strahom, kako misli Teofil Pančić, što je takođe racionalna reakcija na strah – jednostavno odgurali fašiste od vlasti. Pitanje, naravno, koje visi u vazduhu jeste da li se delovanje grupacija poput onih koje u Francuskoj predvodi Marin Le Pen, može eliminisati iz javnosti?
To, naravno, ako sledimo pravničku logiku, nije nemoguće, ali politička dinamika (dinamika grupisanja), a naročito broj ljudi koji je podržao borce za neslobodu, nejednakost, nebratstvo i nesestrinstvo, ne podleže pravničkoj logici. Vajmarska republika nije imala odgovor na Hitlera. Petooktobarska republika nije imala odgovor na Vučića. Francuska Peta republika odbacila je fašiste, kao gamad što se strese s opoganjenog gunja. Ostaje nam da vidimo hoće li američka republika, bez obzira ko bude isturen protiv Trampa, imati snage, pameti i odlučnosti da odoli protivniku slobode. Ili, čak i ako Tramp osvoji vlast, da li će građani i institucije koje će, nesumnjivo, Tramp krenuti da ruši, pružiti dovoljno snažan otpor.
Nema, dakle, u savremenim porecima slobode, jemstva da grupe koje se obrazuju na slobodnom tlu neće pokušati da otruju tlo s kojeg su potekle, onako, otprilike, kako je srpski režim naumio da potruje sopstvene građane. Jedina pouzdana brana prodoru varvara nisu one Bucatijeve zidine u Tatarskoj pustinji, već građani, dakle samosvesni, aktivni i slobodni pojedinci koji znaju da se sloboda neprestano, svakodnevno brani (a ne samo na dan ubacivanja glasačkog listića).
