Procep i pukotina: Priroda jedinstva
Bilo bi normalno da posle dramatičnih izbora dođe do smirivanja tla. Ali, izgleda da je pobeda Borisa Tadića bila tek okidač koji će u danima koji slede pokazati u pravom svetlu koliko je eksplozivna mešavina srpskih stranačkih sukoba. Dubina krize odnosa u koalicinoj vladi videla se i pre predsedničkih izbora, a sada, dva dana posle tih izbora, naprsline u tako sastavljenoj vladi pretvorile su se u prave pukotine i malo je onih koji veruju da postoji neki čarobni lepak kojim bi se spojilo ono što se iz časa u čas udaljava.
Ima tu različitih ideja oko razrešenja krize, ali meni najluđe zvuči izjava Ivice Dačića, predsednika SPS-a, koji je požurio da zatraži formiranje vlade nacionalnog jedinstva. Izjava je gotovo neverovatna ne samo zato što Dačić veruje da je po ovom pitanju mogućno postići jedinstvo, jer da jeste ne bi bilo ni potrebe da Dačić bilo šta predlaže, već najpre zato što Dačić veruje da bi takva vlada zaustavila kosovske Albance da proglase nezavisnost, odnosno sprečila deo međunarodne zajednice da prizna to samoproglašenje.
Dobro, nije Dačić od juče, on je već jednom izgubio Kosovo, pa ovaj predlog ne treba čitati onako kako ga Dačić izgovara. To vodi nečem drugom, sličnom onom što traže radikali, narodnjaci Velje Ilića i liberali Čedomira Jovanovića – raspisivanju novih parlamentarnih izbora, ali oni barem ne prikrivaju motivaciju pevanjem u šumi o vladi nacionalnog jedinstva.
Onaj koji je najviše zategao uže, Vojislav Koštunica, srpski premijer, izbore ne pominje, barem do utorka uveče kada ovaj tekst nastaje, što mu je jedan od pametnijih poteza u poslednje vreme, jer se jasno vidi da on i njegova stranka nemaju čemu dobrom od izbora da se nadaju, a zapaljivu retoriku o odbrani nacionalnih interesa i ponosa preoteli bi ovi što vladi duvaju u leđa. Drugim rečima, Kosovo ne bi dobili, kao što Koštunica ne bi dobio izbore i kao što bi izgubio ostatke stranke koja je u izbornom finalu jasno optirala za novog-starog predsednika Srbije.
Savet: Prst na čelo i kalkulator
Ali, Koštunica ima vrapca u ruci. On s brojem poslanika koje ima još može da trguje – u širokom rasponu: od manjinske vlade do nove koalicije. Ne bih potcenio tu kartu i ne bih isključio mogućnost da padne na astal u burnim danima kada se nateže teza, sumnjiva sama po sebi, da Srbija bilo šta bira, a posebno da bira između Kosova i Evrope. To samo ovi naši predstavljaju da takav izbor postoji, a ne govore nam da je reč o izboru koji je sav u simboličkim značenjima koja nemaju realnu i praktičnu vezu sa stanjem na terenu, već se koriste za kućnu upotrebu, a ovih dana najpre za raspirivanje krize koja vodi raspisivanju prevremenih parlamentarnih izbora.
Ispostaviće se na kraju da će to biti jedino rešenje, ne zato što je najbolje već zato što drugih dugoročnijih rešenja i nema.
Razlika od 128.000 glasova dovoljna je da Boris Tadić proslavi pobedu, ali mislim da tu nema mesta za euforiju reformskog bloka stranaka, već bi trebalo da stave jedan prst na čelo a drugi na kalkulator i da utvrde da Tadić jeste pobedio, ali da ideja reforme, tranzicije, evropskog puta i šta ja znam čega sve ostalog, nije oživela kao većinska, kad se pola Srbije oseća gubitnički, depresivno, kad živi u strahu za radno mesto, budućnost svoje dece, kad živi od danas do sutra…
To bi upravljače trebalo da natera na nekoliko važnih odluka i promišljenih poteza, a izbori u ovom trenutku ne spadaju u takve.
Sever i jug: Kako je podeljena Srbija
Ako je bilo šta jasno posle ovih izbora, onda je jasno da je Srbija podeljena na ekonomski „sever“ i „jug“, bogatije i siromašne, i da je Tadiću prevagu donela pobeda u Beogradu i Vojvodini. Pitanje regionalnog razvoja Srbije postaje pitanje rezultata na narednim parlamentarnim i/ili predsedničkim izborima. Mora se, uz razvojne programe, bolje osmisliti pravedna raspodela troškova reformisanja.
Drugo, svako rušenje postojeće vlade, a posebno ono koje bi nastalo kao posledica pobedničke euforije, bilo bi pucanj u nogu onog ko je pobedio na predsedničkim izborima. Grdno greši onaj ko misli da je ovaj rezultat garancija da bi Demokratska stranka mogla da napravi vladu u kojoj joj Koštunica ili neki novi Koštunica ne bi smetao.
Rezultati parlamentarnih izbora, organizovanih po proporcionalnom sistemu, doveli bi Srpsku radikalnu stranku na vlast, pa bih savetovao Borisu Tadiću, predsedniku Demokratske stranke, da ne sluša savetnike koji veruju da su predsednički izbori pokazali nešto više od onoga što stvarno jesu pokazali – a to je da je pobedio za prsa u trci koja je bila i personalna, što parlamentarne trke, u principu – nisu.
Ma koliko to nekoga žuljalo, koalicioni partneri u Vladi morali bi se držati zajedno, kako ih radikali ne bi oduvali sa scene. To će biti neka vrsta „ravnoteže straha“, pojačane evidentnim interesima koalicionih partnera da očuvaju poziciju.
Radikali, bez obzira na to što nisu pobedili, osećaju, a izborne brojke to i potvrđuju, da su snaga u narastanju. Taj elan formalnog gubitnika
može biti skresan već na predstojećim pokrajinskim i lokalnim izborima, zakazanim za 11. maj, na kojima su do sada, posebno na lokalnim izborima, radikali slabo prolazili, a mogućno je da će i na izborima za vojvođanske organe vlast proći lošije nego do sada, sudeći po rezultatima predsedničkih izbora u pokrajini.
Već sam pisao o tome da je vrlo verovatno da ono što se sada naziva ili samonaziva demokratskim snagama Srbije dugoročno nema neke velike šanse ukoliko se ne poveća prag osetljivosti za ono što tišti običan svet.
A ovi predsednički izbori, dobijeni na oko 2,5 procenata razlike između dva glavna politička tabora, to i potvrđuju. Svi smo mi, neko manje a neko više, žrtve jedne specifične konfuzije ideja i osećanja.
Da li je ovde jasna ideja da je Evropska unija arena u kojoj formalni suverenitet može da se razmeni za stvarnu moć, brigu o nacionalnoj kulturi i ekonomski uspeh?
Evropska unija je bolje pozicionirana da unapređuje nacionalne interese nego što mogu nacije same: u trgovini, zakonodavstvu i održanju poretka, zaštiti okoline, odbrani i mnogim drugim oblastima…
Traganje za takvim poretkom stvari nije laka misija, a postaje nemoguća kada se pobrkaju prioriteti i stranačka politika nadvlada nad državnom. Zašto se ovde tranzicija svodi na sabiranje prihoda u državnom budžetu i ne vidi se rasprava o tranziciji kao putu ka društvenoj pravdi. Doda li se na to rasprostranjen fenomen korupcije ili makar samo verovanje običnog sveta da su upravljači korumpirani, postaje jasnije da je pobeda sa 128.000 glasova razlike dovoljna da Tadić u narednih pet godina bude predsednik, ali to nije nikakva garancija da su pobedile i ideje o politici koju zbirno nazivamo „evropskim putem“ koji gotovo polovina građana Srbije vidi kao neku stranputicu.
Nije samo mera opreza ne tvrditi da je pobedilo reformsko krilo srpske političke razdeline. Jasna identifikacija onog što se dogodilo i uvažavanje činjenica o narodnom raspoloženju jesu put da to krilo definitivno pobedi.
A to je nemoguće ostvariti u senci finalizacije kosovskog poraza.
