Kako to da ja moram svakog utorka da pišem (i napišem ja kakav god tekst), a moj predsednik neće da ide na jubilarno zasedanje UN-a? Od Mileta Dragića kupujem šlemove i pancire kao da sam pijani milijarder, pre toga sam propustio licitaciju na kojoj je on povoljno kupio odličan helikopter, kupujem silesiju avionskih karata familijama haških pritvorenika, na sve to – predsednik jednostavno neće da radi, a verujem da u Ustavu stoji kako on predstavlja zemlju, predvodi delegaciju i sl.
Baš me briga za Ujedinjene nacije koje su mi se lično zamerile tako što su u mojoj ulici zakupile četiri mesta za parkiranje i to ne u radno vreme kao Diners nego na dvadeset četiri sata, proći će zasedanje i bez moga predsednika, ali ako on neće u Njujork, ima ko hoće, šta bi falilo da Vuk predstavlja establišment a ja pauperizovane staleže, dobro, ne moram ja, ali ako predsednik neće u NYC, zašto nije raspisan konkurs ili lutrija kao za green card?
&
U istom danu pauk je iz Njegoševe odneo Ljubicin „audi“ i moju „škodu“, imamo li prava na porodični popust, možete da napišete molbu i da je predate u 27. marta, rečeno učinjeno, tamo stolpotvorenie, molba unatoč tome predata, u obećatom roku odbijena, pa dobro, jeste li bili pogrešno parkirani, jesmo, i ja baš i volim kad nasilnici dobiju svoje (Violators will be towed!), ali deset hiljada je udarac, drugo, ili prvo, ako jedan do drugog parkiramo ja i vlasnik novog džipa, odnesena biće „škoda“…
Što je najgore, za Svetozara Marovića mogu da ne glasam, a Parking servisu, kao i nacionalnom TV servisu, koji će mi protiv moje volje i protiv Ustava uzimati 50 evra godišnje, ne mogu ništa.
&
Vinem se do moje banke (strana banka, nije nemačka, neću reći koja je da ne izazovem masovno povlačenje uloga koje bi se meni moglo obiti o glavu), prođem kroz dvoja frustrirajućih vrata sa crvenim dugmićima i lampicama, unutra gužva kao u domu zdravlja, prilazi mi armanijevac i kaže mi da se raspitam ko je poslednji u redu, ja nalevo krug i napolje, doći ću predveče kad komitenti budu gledali „Slagalicu“, vratim se dva dana docnije, ispred banke stoje ljudi, dvoje doduše, za mene su, međutim, dovoljno masovni i metaforični, čekaju da se red smanji, pa da budu pušteni i pripojeni redu. Pa šta je ovo, „Jugoskandik“, „Dafiment“ u vreme prvih simptoma?!
Kad sam svoje raznorodne devizne zamotuljke obavijene gumicama odneo da ih pretvorim u evre i poverim Banci, bio sam primljen u kancelariju, sedite gospodine Živkov, jeste li za sok ili mineralnu… Javim se telefonom i službenici skrenem pažnju na to koliko su se stvari za četiri godine pogoršale, nemojte da se ljutite, možete opet da budete primljeni u kancelariju, evo zakazaćemo kad vama odgovara, utorak u pola četiri, može?!
Mrzim kad mi neko pokvari raspoloženje, makar ovo bilo rđavo, pristao sam na zakaz, ali me privlači pomisao da povučem svu svoju ušteđevinu: žao mi je, gospodo, niste opravdali moje poverenje.
&
Za rođendan sam od Mare i Ivana dobio ADSL modem i plaćene sate, brzi internet proradiće čim Telekom prikači neku štipaljku na moj broj. To će, veli ugovor, biti najkasnije osmog septembra, dođe osmi, prođe osmi, zovem da se raspitam kad će priključenije, niko se ne odaziva, subota je, sigurno imaju sportski dan, u ponedeljak mi ljubazan muški glas objasni da mogu dobiti novac nazad, Telekom ima tehničke probleme, zato cela stvar kasni, šta dobijam ako uzmem pare, ništa osim para, ako odete na drugo mesto, tamo ćete biti opet na repu jer svi zavise od Telekoma – šta da uradim da Telekom zažali kao što će SCG zažaliti ako se iselim, kao što će francuska banka zažaliti kad ja svoje bogatstvo odonud počistim, kao što će Parking servis jauknuti kad „škodu“ prodam!?
&
Svešteniku jedne od ravnopravnih crkava u SCG dugovao sam novac za sahranu moje majke, gospodin beše poručio da je saldo 10.540 dinara, što se meni učinilo nehrišćanski skupim pa sam okrenuo headquarters u Vršcu i pitao imaju li cenovnik, kako da ne, sama sahrana je oko šest hiljada, naravno, tu nije uračunata neplaćena parohija i eventualno vanredno zvonjenje, hvala lepo, odem kod gospodina, šta sam dužan, deset hiljada petsto četrdeset, gospodine, zvao sam Vršac i kažu mi da je sahrana šest hiljada, da, ali parohija za ovu godinu je hiljadu petsto (otac mi je umro u januaru ove godine kad sam nadoknadio parohiju neplaćanu trinaest ili četrnaest godina, ali ne znam je li gospodin bio toliko priseban da mi u početku godine naplati parohiju i za leto Gospodnje koje beše počinjalo, ne znam jer mi ni zimus ni sada u septembru nije dao račun), dobro, to neka bude sedam i po hiljada, kažem ja, resto je zvonjenje, osam dana, ujutro, u podne, uveče, tri i po hiljade dinara, Svevišnji je sigurno čuo zvona, ja nisam sve vreme bio u selu, grešan kakav jesam ne znam šta da mislim, vidim da je kuća gospodinova puna majstora, znam da nema crkvenjaka i da autostopom bezmalo svaki dan ide u Beograd, moguće je da za specijalne prilike ima zvonara koga ja ne znam, ali pošto nema tonskog zapisa o zvonjavi, pošto nema crne kutije, isplatih gospodinu njegovo: verske zajednice, udruženja, sekte, nadajte mi se!
