Petar je slobodouman čovek, građanske orijentacije, vrlo zabrinut za ugrožavanje privatnosti od strane države i „službe“. Ipak, kada su mu ukrali novčanik u jednoj prodavnici odeće, Petar je bio veoma ljut jer mu nije omogućen pristup sigurnosnim kamerama, a policija je krađu svrstala u „male vrednosti“ zbog kojih se ne pokreće postupak.
Danici je neko na parkingu ogrebao kola. Kamere obližnje firme pokrivaju deo parkinga, ali joj obezbeđenje nije dozvolilo da snimke pregleda, tvrdeći da njen automobil nije bio u delu koji objektiv zahvata. Bila je besna.
Kada se na parkingu druge firme slična stvar dogodila Milošu, jednom od direktora, obezbeđenje mu je omogućilo da preko snimaka sa kamere utvrdi ko mu je oštetio automobil. Iako kamere nisu postavljene da bi štitile privatne automobile zaposlenih, već zbog brige o bezbednosti objekta. Inače, i Danica i Miloš gnušaju se ideje da kamere prekriju javni prostor, a argumenti su im jaki.
I SRBIJA I SVET
Svi pomenuti događaji su istiniti, mada su imena i okolnosti malo izmenjeni. I ukazuju na sličnu stvar. Kada smo oštećeni, rado bismo posegnuli za sredstvom društvene kontrole bez obzira na to što smo protiv njegovog uvođenja, ili makar rezervisani prema tome. Ali, ako već postoji, zašto ga ne iskoristiti.
Pitanje masovnog video-nadzora u Srbiji aktuelno je od prošle godine, posle najave da će MUP na 800 lokacija u Beogradu postaviti hiljadu kamera koje, ako je to potrebno, mogu da prepoznaju lica i registarske tablice. To je otvorilo brojna pitanja vezana za legalnost nadzora, način prikupljanja informacija i njihovog korišćenja i ogromnog prostora za zloupotrebe. I to nije tema samo u Srbiji već u celom svetu, gde se vodi neprestana debata o neverovatnim mogućnostima novih tehnologija i potrebi da se to ograniči.
Za većinu pobornika zaštite privatnosti najstrašniji je primer Kine gde su kamere za video-nadzor masovne, u stanju su da identifikuju građane i beleže svako kršenje reda s njihove strane. Ako prelazite ulicu na nedozvoljen način ili bacate đubre izvan kante, dobijate negativne poene u elektronski dosije. Ako naređate rđave ocene, to se odražava na vaš društveni status. Ne možete da upišete dete u bolju školu, ne možete da kupite ili iznajmite stan u željenoj zgradi jer ste ispod socijalne bodovne crte, a mogu vam zabraniti i da koristite međugradski prevoz, avion ili voz. Pritom se radi o manjim prekršajima i građanskoj nedisciplini, ne o ozbiljnom kršenju zakona zbog kojeg se hapsi.
S druge strane, koncept pametnog grada nezamisliv je bez mnoštva kamera koje su „oči“ sistema za upravljanje gradom. Kada dizajnere smart siti koncepata u svetu upitate o protivrečnostima video-nadzora, prvo će vam reći da im ne pada na pamet da preslikavaju kineski sistem ocenjivanja građana. Ali, da li ćemo odoleti izazovu da obesnog komšiju koji baca đubre kroz prozor ili bahato parkira i pritom se siledžijski ponaša, kazni kompjuter?
Svaka priča o video-nadzoru račva se na dve strane, na postavljanje kamera u spoljnom, javnom prostoru i unutar zgrada, to jest prostora koji imaju vlasnika. Ovde ćemo se baviti samo tim javnim prostorom, ulicama, parkovima, pa i podzemnim prolazima, hodnicima i uopšte svim mestima gde možete slobodno da se krećete. Unutrašnji prostori imaju svoja pravila, koja uspostavlja vlasnik u skladu sa zakonom.
ZLOUPOTREBE I NEEFIKASNOST
Prvi argument protivnika video-kontrole jeste da je ona neefikasna. Ova tvrdnja bazira se na istraživanjima iz Londona, još iz prve decenije ovog veka. London je dugo bio grad sa najvećim brojem kamera za video-nadzor u svetu, zato su tamošnja istraživanja relevantna.
Utvrđeno je da kamere ne sprečavaju ni kriminalce niti teroriste u njihovim naumima. London je 2005. godine bio žrtva velikog terorističkog napada u metrou i gradskim autobusima, a kamere su poslužile tek da se naknadno utvrdi kako su se napadači kretali. Kao preventivno sredstvo bile su potpuno neefikasne.
Takođe, kriminalci, džeparoši i „šaneri“ ukalkulisali su kamere u procenu rizika i izveštili se kako da ih izbegnu ili nadmudre. Kamere kao sredstvo zaštite u Londonu postoje već duže od pola veka, od početka sedamdesetih su uobičajene, dok su devedesetih omasovljene. I nisu znatno uticale na obaranje stope kriminala, tvrde istraživači. To ne znači da ih treba ukinuti, kao što ne treba ukinuti ni brave samo zato što se uvek nađe neko ko može da ih otključa.
Drugi problem je zloupotreba. U svetu su zabeleženi slučajevi da policajci koji imaju uvid u kamere ucenjuju one koji se ne ponašaju „porodično“. Recimo, snimanjem parkiranih automobila ispred javnih kuća ili gej klubova. Kada su to ukrstili sa drugim podacima kojima policajci imaju pristup, neke od njih je „krenula karta“.
U uslovima društvenih previranja, kada demokratska kontrola popusti, bezbednosne službe sklone su da protivzakonito nadziru političare i uticajne ljude, i na takve devijacije nisu otporne ni SAD. Video-nadzor umeo je da posluži za uhođenje osobe koja se nekome sviđa, ili za čisti voajerizam. Primećeno je i da ljudi koji obavljaju nadzor u taj posao donose sopstvene predrasude, pa se dešava da češće primete kršenje propisa od strane pripadnika rase ili nacije koje se određenom službeniku ne sviđa.
Treći problem je potpuni nedostatak društvenog dogovora o ograničavanju nadzora. Ako neka kompanija postavi kameru visokog kvaliteta na svoju zgradu kako bi posmatrali ko im prilazi, onda su u mogućnosti da pročitaju šta piše na ekranu telefona u koji prolaznik gleda, dakle imaju uvid u privatne poruke koje nemaju nikakve veze sa razlozima zbog kojih su kamere postavili.
Ako je kamera policijska, širi se prostor mogućih zloupotreba koje su trenutno ograničene samo tehničkim mogućnostima sistema. Umesto toga, kažu stručnjaci, morale bi se ograničiti mogućnosti kamere koja, inače, može da snima noću, pa i unutar vozila ili drugih objekata. Trenutno takva ograničenja ne postoje, a mi niti smo svesni šta sve nadzorna kamera može da „vidi“, niti smo upozoreni kada smo u dometu neke dok hodamo ulicom.
NEKO TE POSMATRA
Najgora posledica nekontrolisane upotrebe video-nadzora je osećanje građanina da je pod stalnom prismotrom moćnog sistema, što utiče na to da on menja svoje ponašanje, da se samocenzuriše u javnosti, to jest svesno limitira svoju slobodu. Stvara se društvo uplašenih ili makar preopreznih, što ubija svaku inicijativu za društveni aktivizam.
Teško da bi se takvo ponašanje moglo nazvati paranoičnim. Ako bi se kamere visoke rezolucije uvezale sa veštačkom inteligencijom, kao što je slučaj u Kini, svako od nas imao bi sopstveni „dosije“ koji beleži svaku našu radnju koju je neka kamera snimila. Taj bi se posao obavljao automatski i masovno, zavisio bi samo od brzine i mogućnosti servera koje je država nabavila, ne od ljudstva koje je do sada moralo da se angažuje za praćenje. A te se granice neprestano pomeraju. Onima koji kontrolišu sistem preostaje samo da odrede šta treba da im dojavi kada primeti. Ili da nam malo pročešljaju prošlost, baš kada imamo neki zahtev koji im se ne sviđa.
To su negativne posledice masovnog osmatranja. Spisak pozitivnih je mnogo duži. Dobro postavljen sistem mogao bi savršeno da upravlja saobraćajem, da trenutno poziva hitne službe čim primeti da je to potrebno, da uoči nečije neobično ponašanje koje bi moglo da bude posledica zdravstvenog problema, da pomogne u pronalaženju nestalih lica, da upozorava na opasnosti, jednostavno da omogući da život u urbanoj sredini besprekorno teče. To je izazov kojem ćemo teško odoleti, baš kao što nam ne pada na pamet da se odreknemo mobilnog telefona, iako nam svaki stručnjak za bezbednost poručuje da je to idealno sredstvo za praćenje, autošpijuniranje takoreći.
Blagostanje ima cenu, a na društvu je da odluči da li će je platiti novcem ili gubitkom slobode. U ovom drugom slučaju, plaća se dvaput.
