Hteo – ne hteo vidim reklamu kreme za podmlađivanje i podmazivanje kože, potonjoj bez te pomade ne gine da se osuši, zbrčka i takoreći zbaba, fabrikant se postarao (potrudio se; postarati se u selu znači izgledati kao starac/starica) da objasni kako se eliksir mladosti pravi: kao što niste videli puža naboranog, sparuškanog i nesposobnog da klizi po kakvoj god podlozi, tako i koža vašeg lica neće nikad biti sasušena i namreškana, nego biće glatka i sjajna, jer je naša krema dobijena od puža, sastoji baš od onoga što i samog puža održava i čini tako vitalnim i lepim…
Hm, dobijena od puža! Sumnjam da je puž svoju nutrinu dragovoljno dao kompaniji za pomadu, pre mislim da je to od puža uzeto, protivu njegove puževske volje, nauštrb njegovog zdravlja, možda i samog života! Dugačak smo put prevalili od momenta kad Šaban Bajramović ljubazno pita puža bi li mu ovaj prodao kuću, puž dosta podrugljivo to odbije, ali ga namernik u hladnoj jesenjoj noći pita bi li kod njega mogao barem da zakonači, dok studena kiša ne završi svoje.
&
Na milion etiketa nisam uspeo da nađem je li u pitanju šampon, farba za kosu, ili je nešto treće, umesto onoga što je glavno (meni) nailazio sam na oznake „ekstra“, „super“, „original“ i sl., ali i na napomene da je proizvod dobijen bez ikakovih eksperimenata na životinjama, dirljivo jeste, ali zar puž nije pao kao žrtva kozmetičke industrije?
Jeste, ali tamo se hoće reći da nije bilo okrutnih opita na miševima, pacovima, zečevima i sl., to su sve sisari, naša sisajuća braća i sestrice, njih mati rađa, ne legu se iz jaja ili na neki još zaostaliji način. Puževi su molusca, mekušci prema kojima kapitalizam nije ni formalno dužan da ispolji pijetet. Ako gostioničari mogu da ih žive bacaju u fritezu gde ključa, struji i brboće prevrela mast, mogu onda i pomadari da špricem iz puževog (puževljevog?!) tela blagoizvuku želatinoznu smesu koja njima treba, a puž ako hoće da se regeneriše, i da se štaviše oseti lakšim i ispravnijim nego pre, kao dobrovoljni davalac krvi, neka se regeneriše; ako ga laboranti liše života, bože moj – em nije sisar, em nije ugrožena vrsta!
Ali vidim danas na televiziju rimejk o Mobi Diku, udario sisar na sisara, roman Hermana Melvila štampan je 1851. godine, kad beli kit nije bio ugrožena vrsta, Gregori Pek igra kapetana stotinak godina docnije, i svi smo do jednog stali na njegovu stranu i želeli da pravda pobedi: kapetan je zapravo želeo osvetu, pri čemu nije sanjao o tome da neprijatelju ošteti peraje i učini kolosa razmerno disfunkcionalnim u morskoj plaveti, nego smo i kapetan Ahab, i posada, i mi svi u farkaždinskom bioskopu „Omladinac“, živeli za trenutak kad će beli kit životom platiti za okrutnost ispoljenu prema moreplovcu. Iskreno, i do prvobitnog susreta Ahaba i Mobi Dika došlo je u prostranstvu koje po tradiciji pripada više kitu nego homo sapiensu, kit će i osvetničkoj ekspediciji pružiti dostojan otpor, za razliku od puža koji u odmeravanju snaga sa kozmetičkom industrijom i nije baš imao neku šansu.
&
„Ekonomskoj politici“, tačnije Dživi (Mitrović, Milutin, živi i radi u Trstu, kao Dositej), koga i ovim putem pozdravljam, dugujem zahvalnost za savet da ne držim stranu državi, partiji, kapitalu… Biće dovoljno novinara koji će radosno stati uz najjače, naše je da budemo uz one kojima ne ide baš sve kao po loju, možda sam i sam naginjao tome, ali gledam dokle me je taj slogan doveo: specijalizovao sam se za otkrivanje i razotkrivanje neravnopravnosti, a puž je verovatno najsitniji i najbespomoćniji stvor koji se našao pod mojom zaštitom: ne nadam se da će uzimanje učinkovitog sastojka iz tebe biti prekinuto, ali volim da bacim makar i jedan šljunkoviti kamen’ v ogorod kapitala, a tebe sam, mali puže, naravno branio pro bono.
&
Koga još doživljavam kao oštećenu stranu? Troju, na primer, jer sam unatoč vlastitom maloletstvu osećao da prosvetni radnici listom navijaju za Grke, kako su samo ponositi ti naši susedi, kako su zbog otete lepojke opsedali grad onoliko dugo, kako su samo pametni, da naprave konja kojeg će lakomi Trojanci uvući u svoje zidine, tja, ne bi ni meni bilo prijatno da mi neko otme nevestu, ali sam se još lakše poistovećivao sa prosečnim, anonimnim stanovnikom Troje koji onolika godišnja doba provodi u teškoj oskudici i u strahu, a nije otetoj Grkinji poljubio ni skute!
Oštećen je pre pet minuta i Sveti otac, koga Sveti Toma zove u Srbiju, a patr. Irinej gostu ne da da dođe u neku našu crkvu, što može da uradi svaki turista!
Oštećeni smo svi mi kojima idolopoklonstvo ne ide od ruke, koji ne obožavamo ni državu ni vrhunske sportiste, potonjima premijer (kao što mu samo ime kaže?) obećava premije o kakvima nemački reprezentativci mogu samo da sanjaju! Dokle ću ponavljati da državi ne treba, ne priliči i ne pomaže reklama?
Blagoushićeni neizlečeni navijač Zvezde javno obećava sportistima privilegije, država od umetnika i pametnjakovića iz SANU pravi viša bića, a ja držim da se sportom, umetnošću ili naukom svak bavi na sv. odgovornost. Medalja koju osvojiš, to ti je plata, a skauti motre na tebe, i ako si dobar, kapital te neće zaboraviti: od mene kao građanina ne pripada ti pod milim bogom baš ništa.
