Svet postaje sve jednoobrazniji i predvidljiviji, politika postaje tek jedna od grana PR industrije, otuda i političare nekako prave na isti kalup: svi izgledaju kao apdejtovana varijanta trgovačkih putnika, dakle, ljudi koji žele nešto da vam prodaju. Najčešće je to, naravno, nešto što vam uopšte ne treba. Neretko je to, štaviše, nešto što vam škodi. Dvadeseti vek kao da je bio poslednje razdoblje ekscentričnih samodržaca; ono nešto što ih je preživelo i (na vlasti) uteturalo se u treći milenijum, samo su sve usamljeniji relikti jednog prohujalog živopisnog vremena. I opstaju jedino po rubovima, u Trećem svetu; ima Evropa, doduše, svog Berluskonija, čovek se trudi, ali – gde je to od jednog Turkmenbaše, Idi Amina Dade ili tako nekoga?!
Hoću da kažem: u diktatorima ima nečega živopisnog i zanimljivog. Oh, ima tu samo jedan malecni problemčić: tu je živopisnost mnogo lakše i lepše posmatrati ako živite negde daleko od njih, izvan njihovog dometa. Ako ste im na puškometu, onda vam baš i nije do šale. Ne razumete vic, pa to ti je. Meni je, recimo, najzabavnija vest koju sam pročitao poslednjih meseci ono da je Muamer el Gadafi, ljut što su mu Švajcarci ‘apsili bahatog sinčića, zatražio od UN da se – ukine Švajcarska. Da se to nešto zemlje, brate, lepo podeli između Nemačke, Francuske i Italije, pa smo mirni. Dosta je bilo više tog švajcarskog terora! Krajnje duhovita stvar, dakle – pod uslovom da niste Libijac. Ili barem građanin Republike Srbije; jer, ako jeste, onda ispada da je i u vaše ime (šta god vi mislili o tome) Boris Tadić sa svitom – kao jedini državnik sa sve trulijeg evropskog kontinenta, koji više ne ume da ceni prave vrednosti – čestitao Gadafiju uspešnih četrdeset godina diktature, uz lepe želje za narednih četrdeset.
Kada pukovnik Gadafi – jedini pukovnik kojeg ni Markes ne bi umeo dostojno da opiše – putuje negde u službenu & prijateljsku posetu, on obavezno i tamo, u gostima, spava u svom putujućem šatoru kao kakav hipik, božemeoprosti; šta ćete, navikao čovek (nomadska pustinjska krv je to!), a i ne želi da deranžira domaćine. Nije mi poznato da li to znači i da njegovi gosti spavaju po šatorima, ili šta? Recimo, ovi što su ga pohodili iz Beograda. Ponekad sanjarim kako ih ljubazni domaćini smeštaju u šator negde na rubu pustinje, a onda Vuk Jeremić noćom neoprezno izađe rad’ sebe, tu ga ugleda lav, puma ili neko slično proždrljivo zvere i… Onda se budim. S olakšanjem, naravno, presrećan što je Vuk i dalje s nama, i što nam sigurno sprema još neko divno iznenađenje, kakav novi egzotični, do sada neopravdano zanemarivani stub spoljne politike ili takvo šta.
Kad smo već kod toga, ne čini li vam se da je Severna Koreja zapostavljeni resurs naše spoljne politike? Mislim, ako je do otkačenih trećesvetskih diktatora, gde da nađeš pogodnijeg od Kim Jong Ila, zvanog Dragi Vođa? Nema dvojice takvih ni u okolnim galaksijama. Obaška što bi se mnogi elementi osebujne severnokorejske ideje Džuče sigurno dopali našem Mudrom Rukovodstvu, a posebno nadležnom ministru Jeremiću Vuče. U to ime, predlažem da ga pošaljemo tamo na studijski boravak, uz diskretnu molbu braći Pjongjanžanima da nam ga ne vraćaju dok narečenu Ideju – produkt superiornog, običnoj ljudskoj pameti neshvatljivog uma Kim Il Sunga, zvanog Veliki Vođa – doooobro ne prouči; a s obzirom da se radi o veoma složenom, epohalnom filozofskom sistemu, cenim da mu za to ne bi trebalo manje od četrdesetak godina napornog rada.
Sasvim ozbiljno, jasno je da ovo sa Severnom Korejom zvuči krajnje cinično, ali u čemu je zapravo razlika? Nije kolonelo Gadafi mnogo manje jedinstven od Dragog Vođe, tako da bi sa etičkog stanovišta sve to bilo manje-više isto: u onom svetu kojem Srbija navodno teži (Evropska unija & co.), niko se baš nešto ne bije u grudi pozivajući se na silno prijateljstvo ni sa jednim od njih (trgovina, dakako, može, koliko se mora…). Razlika je na drugoj strani: Gadafi ima naftu, samim tim i pare, Kim nema ništa. Zato mu se niko odavde ne udvara, inače bismo ih već sve videli kako se grle i ljube s mahnitim samodršcem. Uz to, vlasnik Libije ima i izvestan politički uticaj u jednom delu Trećeg sveta. A srpska spoljna politika svodi se u poslednje vreme na besomučno traganje za što čvršćom valutom i za što čvršćom podrškom ekscentričnom i epohalno odocnelom (time i besmislenom) „kosovskom projektu“. Može li Kolonelo tu nešto da pripomogne? Možda i može. Jedino je pitanje – a čemu sve to služi? Kosovo se tako neće vratiti u Srbiju, to je jasno. Evo, neka ga više nijedna jedina zemlja ne prizna, neka ga Međunarodni sud pravde oštro ukori zbog ničim izazvanog Jednostranog Proglašenja Nezavisnosti, to opet ne znači da ćemo Državu Srbiju i njen aparat ikada videti dole – osim ako tamo ne uđe na tenkovima, pa joj još i pođe za rukom da je ne isteraju odande. A neće ući, pa otuda neće ni ostati ni izaći! Je li tako? Tako je. Tvrdi li tako i aktuelna vlast (mislim, to za tenkove…)? Tvrdi. Otuda cela ova strategija podseća na inaćenje ostavljenog muža kojem je negde jasno da ga je žena zauvek napustila, ali joj on ne da razvod, i basta! I ne vidi kako tome njoj možda čini pakost, ali sebi čini zlo. Između ostalog i time što se bruka gde stigne, i što ga viđaju u krajnje sumnjivom društvu. A ovamo tvrdi da je zauvek ostavio piće i kocku, i da danonoćno ispunjava kriterijume, odlučan u nameri da se upiše među najbolje…
A možda ja sve to ipak vidim u pogrešnom svetlu? Možda su se Jeremić-efendija i ovi naši pod šatorom dogovorili s Pukovnikom da ovaj ultimativno zatraži od UN da se Evropska unija lepo ukine ukoliko nas hitno ne primi u članstvo, i to sve sa Kosovom & Metoxijom? Moguće, ali, kako bih vam rekao, ja sam za to da ipak probamo s ovom korejskom varijantom za ministra, sigurno je sigurno.
