Pucnjava u školi „Vladislav Ribnikar“: Ne pitajte sada zašto

Današnji dan ući će u istoriju kao jedan od najstrašnijih, još jedan dan kada se dogodilo nezamislivo. Vest je svima već poznata: četrnaestogodišnji učenik Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ oko osam ujutru ušao je u školu naoružan sa dva pištolja i ubio čuvara i osam učenika. Nastavnica i šestoro dece povređeni su i prebačeni u Urgentni centar i dečju klinku u Tiršovoj.

Za manje od četiri sata nakon što se sve dogodilo, MUP Srbije izašao je sa zvaničnom informacijom o tačnom broju ubijenih i povređenih. To, međutim, nije sprečilo medije da tokom ta jedva četiri sata, spekulišu, licitiraju i frljaju se brojem ubijenih. U trenutku pisanja ovog teksta (3. maj, malo pre podneva) još uvek ima roditelja koji nisu uspeli da uspostave kontakt sa svojom decom. I još gore: mediji, a pre svih, portal Nova.rs, objavili su puno ime i prezime dečaka koji je osumnjičen da je pucao, uz fotografiju i detalje iz života osobe koja je zakonski još uvek dete.

U momentu kada se jedno društvo prvi put suočava sa ovako traumatičnim događajem, normalno je da mediji ne umeju da se snađu. Ali, ne treba baš mnogo pameti za razumevanje kako sada nije ni vreme ni prilika za senzacionalizam, etiketiranje, iznošenje neproverenih detalja. Jedno dete je osumnjičeno da je pobilo devet osoba, od kojih su osmoro deca. Čak i kad napišete ovu rečenicu, pa je posmatrate nekoliko minuta, teško je poverovati da se to stvarno dogodilo ovde, kod nas, pored nas…

Zašto? Na to pitanje odgovor nećemo dobiti. Ovakve stvari iskaču iz okvira koje smatramo kako normalnim, tako i nenormalnim. Zato i koristimo reč „nezamislivo“. Zato nam je i teško da se pomirimo sa tim da nikada nećemo shvatiti zašto se ovo dogodilo.

Ono što znamo sigurno jeste: jedno dete je, po informacijama koje imamo iz MUP-a, postupilo po uzoru na školske masakre koji su česta pojava u SAD-u. To isto dete uzelo je oružje koje pripada ocu. Ako u ovom trenutku možemo da razmišljamo o bilo čijoj odgovornosti, onda naša pitanja treba da idu u tom smeru: zašto je dete imalo pristup očevim pištoljima, zašto otac nije držao oružje propisno – rasklopljeno, zaključano, daleko od municije? Otkud četranestogodišnjak zna da sklopi i napuni pištolj, promeni okvir?

U narednim danima tek ćemo sklapati mozaik i polako razumevati samo deliće onoga što se danas dogodilo. Ipak, moramo konačno makar jednom, kao javnost, kao mediji, da budemo promišljeni i pametni. Ne smemo da satanizujemo dečaka, ne smemo da ga pretvorimo u zlikovca dana, ne smemo da dozvolimo da postane deseta žrtva sopstvenog ponašanja. Ne smemo da se zatrčavamo sa zaključcima, ne smemo da se pravimo da umemo o ovome da razgovaramo.

Ne umemo i ne znamo kako. Nije sramota ne znati. Dogodilo se i sad treba da naučimo šta ćemo sa tim. Retko kad, ako ikad, dešavaju se situacije u kojima mediji treba da zaćute i prepuste reč stručnjacima. Taj trenutak je sada.

Hajde sada da duboko udahnemo, odamo poštovanje mrtvima, pokažemo milost za ubicu i odustanemo od odgovora na pitanje zašto.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com