Psihička nelagodnost

Svakog utorka, godinama unazad, prolazim kroz istu agoniju: grozničavo tragam za dobrom temom za ovu kolumnu, sve u nadi da ću uspeti da ne napišem još jednu kolumnu o Aleksandru Vučiću. Jer, znate, meni je odavno dojadilo da pišem kolumne o Aleksandru Vučiću, skoro koliko mi je dojadio i sam Aleksandar Vučić. Ne mogu se o nižerazrednoj i banalnoj ličnosti, pa čak ni o uzrocima, tehnikama i posledicama njene vladavine, napisati baš bezbrojni tomovi. Osim toga, suština njegove vladavine je da događaji prestanu da se događaju, da tokovi prestanu da teku, da misli prestanu da budu mišljene, da stvari postanu nestvarne, da osobe – osim Jedne – izgube osobenost etc. Ugnjavi to i pisca, a gde neće čitaoca.

Ponekad se desi da imam sreće pa se razgaljujuća tema namesti sama, kao u prethodne dve nedelje sa Smakom i sa Drugom Srbijom – hvala im đe čuli i đe ne čuli – ali kad to nije slučaj, onda je to živa muka. Dogodi se i da potražim spas u zagraničju, i to ume da bude dobro rešenje, ali znate li šta sam primetio: najčešće se pokaže da je odlazak na neke daleke strane samo još jedan, pomalo zaobilazan način da se ostane kod kuće. Videćemo hoće li tako biti i ovaj put…

Elem, čitao sam o zanimljivom istraživanju ruskog javnog mnjenja (znam, znam! Ali, dopustimo ponekad da nam i ono što je na donjoj ivici postojanja može reći nešto od spoznajne koristi!) po kojem ispada da bi znatna većina Rusa odobrila Putinovu odluku da ovog časa prekine rat u Ukrajini (proglasivši pobedu, a da kako drugačije?), i da bi isto tako znatna većina Rusa odobrila njegovu odluku da ponovo napadne Kijev. Što bi značilo rat bez kraja, i to još mnogo žešći.

Kako je moguće da dve zamašne većine Rusa podržavaju dve međusobno isključujuće stvari? Da li je Rusija toliko drugačija od trivijalnog zapadnog sveta da u njoj celina, tj. ukupan zbir nečega može da iznosi više od 100% svega? To je ipak malo verovatno, dok se ne dokaže drugačije. Biće, dakle, da je u pitanju nešto drugo. Politikolog Aleksej Makarkin (piše “Komersant”, a prenosi Beta) smatra da je “takva kontradikcija povezana sa nespremnošću društva da razmišlja o velikim političkim problemima”. Osim toga, kaže on, u društvu je ukorenjen stav da “vlasti bolje znaju, mi smo sitni, mali ljudi, a mali čovek nije baš upućen u aktuelnu politiku i ne želi to da radi”.

Makarkin takođe podseća da “kada su se krajem osamdesetih i početkom devedesetih, pored ličnih i kućnih briga, ljudi suočili i sa problemom odgovornosti za svoj izbor, to je izazvalo psihičku nelagodnost značajnog dela stanovništva. Onda je bio takav zahtev: neka vlasti kažu na televiziji kako treba da se ponašamo ispravno. Ali vlada nije govorila. Onda je ovaj deo društva bio zadovoljan što se Putin pojavio i preuzeo odgovornost. Dakle, sada narod jednostavno veruje predsedniku, koji im je dopustio da ne razmišljaju o aktuelnoj politici”.

Obratite, molim vas, posebnu pažnju na ovaj dragulj na kraju. Nije im zabranio da razmišljaju o politici, nego im je dopustio da ne razmišljaju o njoj…

Uporedimo sada srpski i ruski slučaj u poslednjih, recimo, pola veka. Spomenuti “kraj osamdesetih” zatiče i jedno i drugo društvo u stanju raspada dotadašnjih životnih okvira koji nije iniciran iznutra, iz dubine samog društva: em se raspadaju šire državne zajednice u kojima su Rusi odnosno Srbi bili najbrojniji, em se raspada političko-ekonomska konstelacija zvana jednopartijski socijalistički poredak, koja građanina-pojedinca nije tretirala kao politički slobodno, pa samim tim i odgovorno biće. U nekim drugim zemljama koje su stenjale pod istim jarmom, izbile su pobune u ime, da prostite, slobode: slobode kretanja, poslovanja, javnog govora, političkog organizovanja. Rusi su, pak, “oslobođeni” odozgo, pukim odustajanjem partijskog vrha (čitaj: Gorbačov etc.) da ih više drži pod knutom. Srbima umalo da se dogodi isto, ali su bili mnogo predostrožniji i preduzimljiviji: predosećajući užasnu mogućnost dolaska slobode/ odgovornosti usled kraha komunističkog poretka, izvikali su dotadašnjeg komunističkog vođu da im ubuduće bude nacionalistički vođa. Ovaj nije ni trepnuo, odmah se uživeo u novu ulogu, a da kraja života je čak i poverovao u vlastite somnabulije.

Tu je došlo do svojevrsnog vremenskog razmimoilaženja: devedesete su za Ruse bile vreme slobode koju nisu tražili i haosa koji ih je ojadio na mnogo načina (jer ničim neizazvanu slobodu nisu umeli da kanališu tako da im bude razumna i korisna). Za Srbe, bilo je to vreme svojevrsnog produžetka režima neslobode/ neodgovornosti, dakle, produžene istorijske adolescencije i doduše takođe haosa koji ih je ojadio – ratnog i priratnog haosa pre svega, plus tranzicionog. Onda, negde u 2000. godini, opet dolazi do zamene: Srbi gube “vođu” i dolazi demokratija koju su u jednom “smutnom” trenutku poželeli mlako i ostvarili jedva, a Rusi iznova dobijaju Vođu, onog koji će im benevolentno “dopustiti da ne razmišljaju o aktuelnoj politici”.

Potom opet dolazi do promene paradigme u Srbiji. Izdržali su nešto duže od decenije i onda se srećno rasteretili; i evo, pogledajte ih sad, tu “tihu većinu” naših milih sugrađana: ne, nisu oni uopšte nužno fanovi i poklonici “Vučića” – oni su samo zadovoljni zato što im je, prisvojivši državu i umrtvivši društvo, “dopustio da ne razmišljaju o aktuelnoj politici”.