Ko je opasniji po ionako kilavu i lakoćemastu (od „lako ćemo“ sindroma) srpsku tranziciju – Brižit Bardo ili Karla del Ponte? Većina bi, pretpostavljam, tipovala na ovu potonju, naročito nakon njene poslednje akvizicije, ove sa četvoricom sumnjivih kosovskih div-junaka u glavnoj ulozi. Ipak, glasovita BB, nekada čuvena „mondena šmizla“ svetskog filma a sadašnja borkinja za prava životinja (prava „rasno“ ili kulturno Drugačijih ljudi mnogo manje su joj prirasla srcu) kao da je naumila da dohaka ovdašnjoj vlasti grđe nego što bi Karla del P. ikada to umela i mogla. U izvesnom smislu, to je u redu: ekscentrična filmska ex-diva (ma zapravo, diva po defaultu ne može biti bivša!) zaštitnik je i branilac nesumnjivo nedužnih Božjih stvorenja – freelance pasa na ulicama Beograda i ostalih ovdašnjih gradova – dok su „klijenti“ švajcarske tužilice mahom ona naša dvonožna sabraća za koju je, uz sav respekt prema principu prezumpcije nevinosti, malo mnogo teško poverovati da nemaju baš ništa da objasne, pa možda i plate, varljivoj ljudskoj pravdi.
Prepustimo ovaj put KdP i njene pulene drugima; što se tiče žestoke epistolarne književnosti koju su onomad razmenile BB i gradonačelnica Beograda Radmila Hrustanović (a u kojoj je BB optužila RH i beogradsku vlast uopšte da je zavela teror nad psima, spomenuvši čak i apokrifnu gradonačelničinu izjavu da „ne želi da vidi nijedan rep na ulicama“, što je predsednica gradske skupštine zgroženo demantovala), biće da nam ta polemička kanonada može ponešto reći o aporijama balkanske „demokratske tranzicije“ i o tome kako naši low tech problemi izgledaju iz ugla high tech Zapada, onog koji je odavno raskužio ulice svojih gradova od medijevalne štroke, obuzdao i pripitomio vaskolike gradske četvoronošce, sredio gradski saobraćaj, raskrčio glavne ulice i podzemne prolaze od samoniklih đinđuvara etc., pa mu sada preostaje da se bavi raznim postmodernim problemima, za kakve „mi“ još nismo svesni ni da ih imamo…
Jednostavnije rečeno, prepiska Hrustanović-Bardot je razgovor gluvih jer se vodi na različitim jezicima; pri tome svakako ne mislim na francuski i srpski. Radi se o tome da se ovde u Srbiji, i još gdegde po „drugoj Evropi“, rvemo sa tako notornim stvarima i adaktiranim problemima da to u „prvoj Evropi“ često izaziva nevericu i nepoverenje: o čemu ovi ljudi uopšte govore, jesu li pri sebi?! Mogu sasvim lepo da zamislim da i neko bitno manje osebujnog mentalnog sklopa od Brižit B., čuvši kako se u Beogradu tobože sprovodi genocid nad divlje iždžikljalom kerećom populacijom (koju su, bez sumnje, stvorili ljudi svojim nenadmašnim skotlukom), pomisli kako ovde žive uvrnuti sadistički varvari koji se iživljavaju nad plemenitom psećom sortom. Taj brižni čova, naime, uopšte ne bi mogao da pojmi o čemu se ovde radi: u ovoj Gradolikoj Ruševini poslednjih je godina – naročito nakon bembanja 1999. – potencijalno opasno „zameriti“ se, makar i sasvim nesvesno, hordama izgladnelih kucova čak i u najstrožem centru vajne Prestonice, pod repom konja „čestitog kneza“ ili vizavi Narodnog pozorišta; o samotnim noćnim prolascima novobeogradskim ledinama ne treba ni govoriti: bolje biste učinili da se zavučete u zamak grofa Drakule, nadajući se da je transilvanski plemić već večerao. Nedavno je pisac Igor Marojević, pišući o prvim utiscima po povratku u Beograd nakon dužeg izbivanja, spomenuo upravo sveprisutne i neretko nadrndane stray dogs kao simbolično, ali bogme i sasvim fizički i realno najjači utisak posvemašnjeg povratničkog „civilizacijskog šoka“. Eto, dovoljno je nekoliko godina odsustva, i čovek zaboravi šta je sve ovde „sasvim normalno“… Valjda otuda što to i nije normalno. Zato to onom imaginarnom francuskom humanisti opšte prakse nikako ne ide u glavu: ako taj nekad i vidi poneko „divlje“ kuče, ono je u njegovom životu (i u njegovom gradu) zapravo simpatičan anarhoidni izuzetak, blaženo Odstupanje od preterane Sveuređenosti. Tako to, elem, izgleda tamo gde stvari načelno funkcionišu, pa kad nešto i ne pođe po planu – iz „subjektivnih“ ili „objektivnih razloga“ – to čak može da doda neki pikantan začin vašem odviše uhodanom i teskobno utilitarnom životu. Ako zakasnite na metro ili voz, kao u onoj limunadi Sliding Doors sa Gwyneth Paltrow, od toga može da ispadne romantična komedija sa primenjeno-metafizičkim konotacijama; ovde je, međutim, nemoguće zakasniti na voz: uvek je voz taj koji zakasni na vas.
Sve mu, dakle, dođe kao stvar doziranja: ovde je Haosa naprosto previše – mislim: BAŠ NEPODNOŠljIVO PREVIŠE! – i famozni su psi-lutalice samo jedan od njegovih bezbrojnih segmenata. O da, svakako „manje važnih“ segmenata, ali to ćete malo teže objasniti nekome čije su nedužno i inače sasvim ljupko dete izujedali nedužni i inače sasvim ljupki četvoronošci, jer su to veče nešto bili zle volje. Hajkanje i istrebljivanje pasa, tih kolateralnih žrtava ljudskog pasjaluka, uistinu je nehumano i odvratno; s druge strane, produžavanje ovakvog stanja unedogled sasvim je neodrživo, ako nećemo da proglasimo Preriju na mestu gde je nekada stajao nekakav Grad: pa sad ti budi pametan, efikasan i etičan istovremeno. Pogledajte, pak, slučaj gradskog prevoza: u udarničkoj postoktobarskoj fazi, nova je vlast herojski gomilala nove autobuse, ne bi li tako koliko-toliko učinila život podnošljivim korisnicima GSP-usluga. No, zamislite da nam sada sa neba padne dve hiljade ganc-novih autobusa visoke klase, sve „japanac“ do „japanca“: da li bi prevoz bio bolji? Ne, naravno. Jer ti autobusi više, aman zaman, nemaju gde da prolaze, čak ni kada veseli Stefanopulos završi s večerom u „Taboru“, i kada se (s)maratonci napokon odgegaju kućama. Kao krivudava i grbava poluorijentalna Megakasaba, Beograd naprosto nije grad koji je projektovan za to da se ljudi i motorna vozila iole normalno kreću po njemu, osim nedeljom kada ih u varoši ima dovoljno malo. A za šta je onda projektovan? To bih i ja voleo da znam. Valjda za beskrajno sedenje i telefonaniranje po kafanskim baštetinama, uz one grdobne žardinjere koje onoliko nerviraju Borku Pavićević. Tu smo opet kod onog pojmovnog nesporazuma: „donatori“ iz „visokotehnološkog“ sveta mogu da nam daruju nove autobuse, ali ne mogu da nam iznova naprave gradove. Zato nam uporno predlažu rešavanje problema kojih većinom još nismo ni svesni, a slabo pomažu u onome što nas stvarno muči, jer su zaboravili da je tako nešto još uopšte moguće.
