Šta se, zapravo, slavi Prvog maja? Ako se Prvi maj naziva praznikom rada, onda se, logično, slavi rad, ali takvo tumačenje malo je problematično, jer zbog čega bi se slavio rad ako lavorare stanca, kako lepo kažu Italijani: rad umara? Vraćate se kući smrvljeni od posla, pa još treba da slavite uzrok te smrvljenosti.
Neće biti, dakle, da se slavi rad kao ljudski fenomen (životinje ne rade), niti je Prvi maj, naprosto, dan sećanja na radničke demonstracije u Čikagu 1886. godine kada je vlast poslala policiju na 40 hiljada radnika koji su zahtevali radno vreme od osam sati (umesto 10, 12, ili 16 sati), pa je petoro radnika ubijeno, mnogo više ranjeno, a vođe radničkog pokreta osuđene na smrt. Prvi maj praznik je slobode, što smo, usled zapanjujućih zloupotreba, zaboravili. Prvi maj nas, više od sto godina, podseća na to da se slobodnom osobom može biti samo pod uslovom da živimo od svoga rada.
Svakog Prvog maja podsećamo se na to da je sloboda, doduše, vrlo jedna neprijatna stvar za koju se valja izboriti, a kada se za slobodu izborimo onda ona, sloboda, malo drugačije peva nego što sužnji su pevali o njoj, ali istovremeno ostaje najdragoceniji naš posed, jer se teško dolazi do nje (neizostavno borbom i rizikovanjem) i nikada je nema dovoljno.
Sloboda se ne dobija na poklon
Zbog čega smo, međutim, to zaboravili? Zbog toga što je, kako rekosmo, sloboda vrlo jedna nezgodna stvar. Slobodna osoba, naime, samu sebe izdržava i održava radom, te je, kao takvu, niko ne može uceniti, što se autoritarnim vlastima nikako ne dopada. Istovremeno, osoba koja živi od svoga rada odgovorna je sebi i za sebe, a to ume biti naporno za slobodnog čoveka. Zbog toga u društvima bez snažne tradicije slobode – srpskom društvu, na primer – ljudi nesvikli na slobodu, zarobljeni u samoskrivljenoj nezrelosti, biraju gospodare, tutore, idole.
Religijski praznici slave gospodara, što je zastrašujuće samo po sebi. Nacionalni praznici slave mitove zajedništva, što nije manje beznadežno. Samo se Prvog maja slavi rad kao uslov slobode, dakle slavi se slobodni građanin koji se ne podaje gospodarima, niti se klanja kumirima nacije. Zbog toga je Prvi maj tako izmrcvaren za vreme komunizma. Šta to znači?
Drugovi komunisti su, naime, Prvi maj poklonili svojim poslušnim podanicima, takoreći su im ga udelili, na čemu je poslušni narod imao biti zahvalan, a sve pod maskom krupnih reči o važnosti rada i slobode. Ali komunističke tiranije bile su sve samo ne prostori slobode, te je proslava Prvog maja u Sovjetskom Savezu (SSSR) ili, recimo, Demokratskoj Republici Nemačkoj (DDR), bila tek nešto malo manje cinična od onog natpisa na ulazu u Aušvic: Arbeit macht frei (rad oslobađa).
Radnici u Zapadnim zemljama, međutim, računajući tu i Ameriku, za svoja su se prava borili i, dobrim delom, izborili. Niko im tu slobodu nije udelio, najmanje gazde. Bogate gazde su radije održavale dobre odnose s policijom, nasilnicima, partijskim vojskama, mafijom, štrajkbreherima, nego sa samim radnicima, pa su radničke pobune umele biti gušene u potocima krvi (ako nekoga mrzi da se bavi istorijom radničkog pokreta, neka pročita makar drugu knjigu Napuljske tetralogije Elene Ferante). Nisu, dakle, radničke borbe bile, naprosto, borbe za poboljšanje uslova rada, već su borbe za poboljšanje uslova rada bile borbe za slobodu. I ta sloboda je osvojena, te se u dobrom delu kapitalističkih zemalja (s naglaskom na Evropu), održala do danas.
Prvij maj u populističkim režimima
Šta je, međutim, sa praznikom rada u savremenim populističkim režimima koji su, bez razlike, vrlo uspešna kombinacija mafije i države?
Populistički režim se, za razliku od totalitarnih režima XX veka (koji su, da ne bude zabune, takođe bili populistički, ali su koristili drugačije tehnike vladanja), razlikuju po tome što bez predrasuda koriste sve dostupne ideološke matrice. Jedan populistički režim pre podne može da varira komunističke ideje, a po podne fašističke. No problem. Važno je samo da se novac sliva voljenim vođama i njihovim dvoranima.
Utoliko je Prvi maj u takvim režimima potpuno obesmišljen, te, ako je suditi po reakcijama srpskog populističkog režima, savršeno bespotreban. No, ako samo malo zađemo iza somnambulne retorike režima, susrećemo se s najčistijim strahom od slobode: gde god proviruje sloboda, gde god postoji mogućnost da podanike oprlji fantom slobode, to mesto (Univerzitet), taj simbol (Prvi maj), tu instituciju (Parlament), valjda zagaditi, razoriti, obesmisliti i, dabome, zatrti.
Zbog toga je oživljavanje Prvog maja, kao praznika slobode, od prvorazrednog društvenog značaja za narednu generaciju srpskih političara: slobodan čovek se, za razliku od podanika, uvek suprotstavlja diktaturi.
