Protiv umetnosti

Moja vekovna želja je da osnujem fond za netalentovanu decu, devojčice koje su krahirale na baletu, dečaci koji su već u petlićima na Marakani dokazali da se neće leba najesti od fudbala, osobe koje su tri ili četiri puta odbijene na akademiji za pozorište, film i šta ti ja znam, svi bi dobijali skromnu, ali redovnu i doživotnu naknadu za osvedočenu nenadarenost…

Pre neko veče sam na televiziji od dramske umetnice (odrasle, talentovane, uspešne, koja stoga dobiće nula evra iz moga fonda) čuo kako je umetnost najdragocenije zrno koje naš nacion mora da sačuva u tranziciji, potegnuto je pitanje bi li istaknutim umetnicima država i ubuduće trebalo da plaća socijalno i zdravstveno osiguranje, naravno da ne bi, i nije nikad ni trebalo: zašto bi hiljadu petsto najuspešnijih umetnika bilo oslobođeno onoga što njihove kolege (koje nikako da stanu na zdravu nogu, posebna priča!) moraju da plaćaju od svojih tankih ili nepostojećih honorara!

U biti svakog staleža je da sebe predstavi kao nešto bez čega nema života, ako država ne bude davala stalne donacije za Ivkovu slavu ući ćemo u Evropu kao zarozani kmetovi, pa i svaki ćevabžija bi voleo da ga država oslobodi poreza i da ga štaviše snabdeva friškom besplatnom svinjetinom kako bi što dostojnije predstavio našu zemlju i naše još slavnije kulinarstvo, ali ćevabdžija se ponaša pristojnije nego umetnici zato što zna svoje mesto: umetnici sebe vide kao viša bića i stoga danonoćno kalimerišu – je li moguće da ćemo mi, koji smo dika i kruna evolucije, biti prepušteni nemilosrdnom prostaštvu tržišta?!

Istinabog, ima umetnika koji od svoje umetnosti ne mogu udobno da žive: jedni avangardni, drugi prevaziđeni, treći autistični, četvrti naprosto ne barataju dovoljno zanatom koji njihove pundravce treba da pretoči u umetnost, njihovo je, što bi Vučelić rekao, ljudsko pravo da svak svome kunstu posvete život, ali bi morali prihvatiti činjenicu da zajednica može bez njihove umetnosti. Da, ali takva zajednica ostaće neprosvetljena! Viša bića imaju tu kletvu-dijagnozu smišljenu odranije, ako im već nije i urođena, glas im se meša sa Tijanićevim koji kaže da će potomci onih koji ne gledaju RTS imati glave kao ne znam ko sa estrade, niste dali prilog za Hram Svetog Save, Bog sve vidi, hoćete da izgubimo veru koja nas je pet vekova čuvala od mrskih Turaka, izgradićemo deset hiljada stanova za mlade bračne parove zaposlene u policiji i vojsci te stvoriti nov naraštaj koji će ceniti uniformu, bez penzija četnicima nema nacionalnog pomirenja a bez tog pomirenja nema života, ori se iz SPO-a… Nije tačno, braćo! Život je moguć bez RTS-a, moguć je bez istaknutih umetnika i rodoljuba koje država tetoši!

Kad god negde kažem da je život moguć bez umetnosti, na mene skoče svi prisutni kreativci, ali i svi ljubitelji glazbe, lepe književnosti, gotskih katedrala, mode, dizajna, makramea… Svakome od rafiniranih konzumenata život bez Mona Lize bio bi lišen radosti i smisla, ljudi, nismo se razumeli, bio sam u Sikstinskoj kapeli i sviđa mi se, volim početke dvaju koncerata Rahmanjinova, ali kad bi trebalo da ja od svoje novinarske plate izdvajam pare i za Mikelanđela i za Rahmanjinova, i za protomajstore naših hramova (i za RTS, povrh svega!), ja bih rekao da hvala ne mogu.

Mog kolegu i učitelja iz Filadelfije Rodžera (radili smo skupa u pekari) pitao sam šta radi njegova devojka, she is a writer, wow, ote mi se na čistom engleskom, je li objavila knjigu, ne, da li piše za neki časopis, ne, pa od čega živi, pitam ja, ma radi ovde kod nas u restoranu, ali radi pre podne pa je zato ne znaš… Dakle, devojka koja bi s pravom mogla reći da je reprezent jedne kulture (i jeste! kod kuće radi ono što voli, a živi radeći ono što je zajednici potrebno: konobariše!) ne smatra da ima misiju i da bi ministarstvo kulture i za njenu umetnost trebalo da izvoji koji dolar. Ako kod nas neka spisateljica zadovolji potrebu publike za starim Beogradom u koji bolje da nije kročila partizanska čizma, nemam ništa protiv, ako se gospođa Velmar-Janković posle komercijalnog uspeha oseća kao znamenita književnica i živi klasik, njena stvar, jedino bi mi smetalo kad bi gradski oci rekli: za nemerljive njene zasluge kupićemo joj kuću u Budvi da daleko od dorćolske vreve iznedri još koje kulturno-umetničko dobro…

Jao, dosadan si, Ljubomire, ti bi samo da se otvaraju narodne kuhinje i skloništa za beskućnike, jeste dosadno za čitati u za male pare otkupljenom stanu, ali da siromašna (bio bih protiv i da nije siromašna!) država daje novac onima kojima i tako dobro ide, zar nije umobolno?! Zar ne treba da vodi brigu o onima koji nemaju talenta, ili nemaju prilike da talenat iskažu?! Neki su nadareni za stvari koje se više ne traže: obućar je neko vreme pokušavao da ručno pravi cipele po novoj modi, ali ga je nelojalna industrijska konkurencija pokosila i u njegovom izlogu sada stoji FLEKICE UDARAM ODMAH: čovek čiji je deda na istom mestu imao obućarsku radnju sada radi kao potkivač. Drugi pak imaju talenta za nešto što se još uvek ne traži. Zamislite Šakila O’Nila pre dvesto godina: mati ga dala na zanat, on udario gazdu, demolirao mu radnju i rekao: „Drukčije bismo razgovarali da je sada dvadeset prvi ili dvadeseti vek, gde bi moja danas nesrećna građa došla do izražaja u sportu koji će se zvati košarka i koji će se igrati širom kontinenta!“ Čak i da je bio košarkaški genij, pre sto pedeset godina bi krpenjaču zakucavao u grane trešnje, možda bi privukao još nekog golijata da igraju jedan na jedan, ali bi morao da prihvati posao na nekoj farmi ili da uđe u neku bandu. Imao je sreće da se rodi kad je košarka bila pronađena, klub ga bogato plaća, ali mu država za njegovu izuzetnost ništa ne daje, dapače, jedva čeka da on plati porez: welfare će primiti hiljade porodica kojima se nije zalomio nijedan vunderkind.