Osnovaću kad-tad fond za netalentovanu decu, evo sad tristo najboljih studenata o trošku da li naše vlade, da li EU-a glatko dobija vize, džeparac i najjeftinije vozne karte za ekskurziju po Uniji, iako se odlikaši mogu nadati stipendiji za neki zapadni univerzitet što će reći da je nagradno putovanje potrebnije onima čija su kola krenula nizbrdo. Prosečnog ili slabijeg studenta bi baš poseta Univerzitetu u Hajdelbergu mogla nadahnuti da se uzme u pamet te da nadoknadi upropašćene semestre i poneku možda godinu, dočim ovome koji je svoj štreberaj već krunisao devetkama i desetkama obol sa strane jedva da je potreban!
Long ago živeo sam u kampusu krasnog univerziteta, nisam baš bio predavač, pa ni postdiplomac, više sam radio kao pekar, glumac i kamiondžija, ali sam imao propusnicu za univerzitetsku biblioteku Van Pelt, i da sam imao dvadeset, umesto četrdeset godina dao bih bio sve od sebe da se upišem na taj univerzitet, da učim u petospratnoj biblioteci koja se nije zatavarala ni noću ni praznicima (izuzeci su Božić i Dan zahvalnosti), e, ako je mene kao neblistavog studenta BU atmosfera košnice na University of Pennsylvania uzela pod svoje, zašto joj ne bi podlegao junoša koji je na jednom ispitu pao pa na dva nije ni izašao!
Osim knjiga, imaš u Van Peltu na svakome koraku aparate za kopiranje, kupiš jeftinu karticu, ubaciš je i kopiraš šta god ti drago, a u svrhu podvlačenja žutim markerom, možeš da sediš sam u boksu kao crni kaluđer, možeš da crtaš na ogromnom stolu ako si na arhitekturi ili dizajnu, imaš kanabe za pridremat, fotelju… Ako ideš na žurku u grad, ili i bioskop, javiš se i kombi dođe po tebe, doveze te besplatno pred tvoju zgradu, na kurseve se upisuješ telefonom koji je u kampusu umrežen i besplatan, to bi, i štošta drugo, videli ovi koji kod nas nisu zablistali pa bi kazali: zapeću kad se vratim, popraviću prokleti prosek, konkurisaću za neku stipendiju ovde!
Pošto nisam ljubitelj grupa sastavljenih samo po jednom kriterijumu, ja bih u tristo studenata pustio i pedestak odlikaša, čisto radi šarenila i usled pažnje prema njima kao manjini, ali nipošto ne bih slao suvu elitu!
Kao što ne bih davao specijalnenacionalneštatiznamjakakve penzije najvećim zvezdama estrade. Pre sam za to da se od zarade Zdravka Čolića, Cece, Rolingstounsa, Rake Marića, Saše iz Granda izvestan i ne mali procenat podeli muzičarima koji sviraju u kafanama, pred crkvama, opštinama, na sve ređim ispraćajima u vojsku… I ne samo to. Kad ti koji nisu imali uspeha u radnom veku ostare, njima da se daju natprosečne penzije, baš zato što su celog veka bili prišipetlje, što nisu imali dara, a mnogi ni savesti da kad već sviraju i pevaju, podignu svoje umeće na koliko-toliko prihvatljivu razinu. Ovo poslednje ide promašenima na dušu, ali društvo nije tu da se za nedarovitost i sa njom skopčanu malodušnost mnogobrojnih svojih članova sveti: onima koji su imali manje sreće i uspeha država mora pomoći da ne skapaju baš onde gde im je mesto, nego basamak više (slučaj četnika koji su umetnički i vojni promašaj, ali su naši).
Pare od novoustanovljenih penzija vrhunskim sportistima zar nisu potrebnije onima koji su bivali eliminisani u prvom krugu, onima koji nisu nikad ispunili olimpijsku normu, a polagali su tolike nade baš u sport! Moj bi legat bio namenjen šahistima koji nisu osetili slast pobede, možda ni remija, sportistima koji su samo sanjali o opštinskom, umetnicima koji nisu imali sreće na audicijama: u pozorištu koje ako treba neka nosi moje ime režirali bi i glumili oni koji su pali na prijemnom, ili nisu ni izašli nego su pijani recitovali u kafani „Kolarac“, preimućstvo bi dabome imali oni koji su više puta stradali, scenografije bi se prihvatili nesuđeni ili propali studenti likovne akademije, muziku bi pisali i izvodili otpadnici muzičke akademije, kandidat sa najviše odbijenica bio bi dirigent, naslovne uloge i solo deonice pevali bi članovi po svojoj želji, u slučaju da svi žele, išlo bi se azbučnim redom ili žrebom, pozorište bi izdavalo novine od tekstova koje su urednici pravih medija te nedelje bacili u koš, u praksi bi se pokazalo da između onoga što je društvo odbacilo kao škart i onoga što se smatra elitnom umetnošću te vrhunskim novinarstvom nema baš neke razlike, tvrdim da bi mnoga predstava mojih štićenika bila uzbudljivija od onih kojima je društvo udarilo pečat „Elitno! Kontrola izvršena!“: ljudima je dosta terora uspeha, takmičenja, testiranja, selekcije, strogoće i samovolje kojekakvih komisija i žirija!
Privatnika koji bi samo da uvećava zaradu još i razumem kad na konkursu uzima najsposobnije, ali država, taj garant ravnopravnosti, zar da otvoreno i bestidno protežira elitu?! Ih, pa nije to naš izum, istorija države najvećma je istorija elita! Neka je i tako, ne znači da je to dobro. Naša bi država da se sad pojavi neki mali Paganini uložila sve u njega, makar obične muzičke škole godinama ne dobile ni gram kolofonijuma i makar zbog toga vunderkinda bila zatvorena i poslednja narodna kujna, naši rukovodioci bi da srpski ćemanist bude najbolji na svetu, Tesla sa gudalom, pa šta košta da košta, ali zašto, kako zašto, pa da predstavlja našu zemlju! Kako da ju predstavlja ako je genijalan?! Ili država o sebi misli da je genijalna i u stalnoj je potrazi za nekim ko bi bio njen autentični amblem?
