Bio sam u Skoplju, i video sam budućnost. I, kakva je? Šta da vam kažem: ne želite da idete tamo. Ne u Skoplje, nego u budućnost. Samo što vas (više) niko ništa ne pita: na toj ste pruzi, zaustaviti se ne možete na nizbrdici; doduše, možda još postoji koje odvajanje gde biste mogli skrenuti s nje u nekom drugom i gotovo izvesno boljem pravcu, ali teško da imate veštog skretničara na raspolaganju. Ovo nešto što ih je bilo, to je već ionako počelo da radi za mašinovođu!
Okej, idemo ispočetka. Momak koji je sedeo do mene u avionu Beograd-Skoplje, pravnik Makedonac sa poslovima u Beogradu i drugde „po regionu“ kaže mi da redovno čita što pišem o situaciji u postdemokratskoj Srbiji i, veli mi on, znajte da mi je sve to predobro poznato, jer mi u Makedoniji to proživljavamo već 7-8 godina. Onda mi „to“ detaljno i pronicljivo opisuje; sve što ću narednih dana videti i čuti potvrđuje tačnost i oštroumnost njegovih zapažanja.
Makedoniju je tamo negde 2006. politički „kidnapovala“ nacionalistička VMRO-ovska desnica – naravno, u sadejstvu sa prirodnim i neizbežnim partnerima, albanskim nacionalističkim strankama – i sprovela svojevrsnu „konzervativnu revoluciju“ koja se najbolje oseća u medijskoj i intelektualnoj „nadgradnji“, ali bogme i u svakodnevnom životu, koji radoznalom posmatraču deluje kao čudna mešavina puritanske represivne rigidnosti (svugde je zabranjeno pušenje, nema alkohola kad padne mrak, povečerje po kafanama se poštuje, pompezne crkve i džamije niču na sve strane, konzervativni multikulturalizam je odmenio liberalnu „raspuštenost“ etc.) i poslovičnog „balkanskog“ javašluka. Ogromne pare se ulupavaju na besmislice i na monumentalni nacionalistički kič (dakako, partnerski multikulturan – i makedonski i albanski!), dok u narodu vlada beda i oskudacija, lepo vidljiva čak i u centru Skoplja.
VMRO i kompanija zaseli su na vlast kao besporočni „poštenjaci“ koji će ratosiljati sirotu Makedoniju korupcije i ostalih strahota u koje je, je li, utonula, pod levo-liberalnom vlašću nesposobnjakovića i lopova. U početku je uživala ogromnu popularnost na talasu spektakularnih hapšenja i suđenja i drugih atraktivnih nuspojava „borbe protiv korupcije“, tog savremenog erzaca za nekadašnja javna pogubljenja. Obećavala je i da će rešiti iscrpljujuće sporove sa susedima, a bogme i unutrašnji makedonsko-albanski permanentan konflikt niskog intenziteta. Megjutoa, godine su prolazile a da ništa od toga nije rešeno na iole zadovoljavajući način, pozlata sa oreola „spasilaca“ je u velikoj meri opala, ali je društvo, uključujući i alternativne političko-intelektualno-medijske elite, u međuvremenu toliko skrunjeno i skršeno da je još prilično slabo, što otvara mogućnost sadašnjoj garnituri da osvoji još jedan, treći mandat. Da, sve je više zamorenih straćenim godinama, ali represivno-demagoški dril je učinio svoje. To se na srpskom zove: ubijenost u pojam.
A šta je, Pančiću, sa onim „antičkim“ i ostalim spomenicima o kojima svi toliko pišu? Čitao sam dosta o tome, bio sam naizgled spreman na sav taj kabasti Užas Praznine, ali ništa ne može zaista da vas pripremi na živi susret s Aleksandrom i Filipom Makedonskim sve sa brojnom im familijom, sa carom Samuilom, Prometejom u gaćama (bio je isprva go, pa su ga obukli da ne skandalizuje čedno ženskinje!) i svime ostalim, broja mu se ne zna. Nazvati to tek „kičem“ je smešno, jer ovo je mnogo gore; nazvati to trijumfom degenerisane fašističke estetike s elementima socrealizma je tačno ali slabašno, nedovoljno plastično. Ovo je otvoreni, cinični, bahati trijumf Ničega, to jest „identitetske“i svake druge politike bez sadržaja, smisla i pravca, posramljujuće banalna uteha za sve neuspehe. Pa dobro, putopišče i kolumnisto, ali, „kod nas“ ipak nema ničega sličnog? Tačno, nema (mada ono zapanjujuće „konstantinovsko“ ludilo ukazuje i na tu školu mišljenja u vlasti), ili nema za sada. Jerbo, nije toga bilo ni u Makedoniji u prvim, nadobudnim VMRO-ovskim godinama, nego tek kada su se njihova pretenciozna obećanja ogoljeno pokazala kao obmane.
Čini se, komparativno, da je Makedonija Nikole Gruevskog neka vrsta predigre za Mađarsku Viktora Orbana, a da je orbanizovana Mađarska… hm, sve bliža rođaka postdemokratske Srbije koja nastaje na naše oči. Kako je krenulo, u dogledno vreme ćemo moći da ukinemo i višepartijski sustem jer će nam postati sasvim suvišan. Naravno, posle nekog vremena ćemo poželeti da ga obnovimo, ali on će postojati samo kao ljuštura bez sadržaja.
Bio sam, kažem, u Skoplju, i video sam konture srpske budućnosti koja je delom već i sadašnjost. Jedino sam zaboravio da pitam moje makedonske prijatelje jesu li i oni onomad, kada se lomio put Makedonije u „aleksandrijskom“ pravcu, imali svoje „bele listiće“? Kako god, njima je vrh talasa štetočinstva i ludila barem prošao, pa makar srednjoročno mogu nečemu da se nadaju. Kod nas glavne stvari tek slede, verovatno već od proleća. Biće da je i za nas u tom smislu već kasno. Ali možda može da posluži nekome drugom u regionu, možda Hrvatima, Slovencima, Crnogorcima, kao upozorenje: nikako i ni po koju cenu ne dopustiti dolazak/povratak konzervativne nacionalističke desnice (ma kako zakamuflirane) na vlast, i na vreme prozreti demagoge koji će vas ubeđivati kako to nema veze, kako su svi ionako isti, osim levo-liberala i centrumaša, koji su još gori. Svaki pametan Makedonac ili Mađar danas zna koliko je to velika i odvratna laž, ali sada s tim znanjem može samo da se slika, recimo pod spomenikom caru Samuilu.
