Prokleta je ova nedelja

Bila je nedelja, „nogometni dan“, kako je davno pevao Džoni Štulić, sišao sam do kioska da kupim novine. Kiosk je, naravno, bio otvoren, jer da kiosci ne rade nedeljom, teško da bi imalo smisla da nedeljom izlaze novine. A na naslovnoj strani jednih novina, onih koje se zovu Večernje, povelik naslov koji kazuje da je izvesni sindikat trgovaca pokrenuo inicijativu kod vlasti da se zabrani rad trgovina nedeljom. Dakako, intenzivno sam razmišljao o tom naslovu na putu ka samoposluzi, po špricer i kavurmu.

E sad, zašto i čemu sve to? Trgovine mešovitom robom uglavnom rade nedeljom, to je, što bi se reklo, tekovina savremenog životnog ritma, duga je priča zašto je tome tako, i tek je pasatistička, kvaziromantična iluzija da bi to moglo da se vrati u neko davno pređašnje stanje. Tako se i meni ponekad čini da je internet više zaglupio, ulenjio i prozlio većinu svojih korisnika nego što je doneo opštu dobrobit, ali znam da je iluzija da će internet naprosto nestati samo zato što se meni ne dopadaju njegove nuspojave, pa ćemo se svi lepo vratiti čitanju dugih pisama ispisanih nalivperom, i tabirenju debelih knjiga u dugim hladnim noćima. Šta bismo drugo i radili uopšte noću, pošto ionako pretpostavljam da bi o istom trošku bili ukinuti i noćni dragstori, još jedna pošast uvezena s trulog Zapada, ogrezlog u onom, kakoseonozove, „neoliberalnom kapitalizmu“?

Šalu na stranu, ozbiljna je ovo stvar. I dakako negde u suštini politička, ili ideološka, ako hoćete. U zemljama s jakom verskom tradicijom (najčešće rimokatoličkom) Crkva najviše insistira na neradu nedeljom, tobože zbog socijalne osetljivosti, a zapravo u nadi da će time uterati naprasno odokonjenu pastvu u crkve. Što kažu ovi moji – ne laje kera sela radi… Tako je u Hrvatskoj za vreme prethodnog turnusa HDZ-ove vlasti rad trgovina nedeljom, po imperativnoj želji uticajnog kaptolskog popovluka, neko vreme bio strogo ograničen, sve dok Ustavni sud to ograničenje nije ukinuo, jer je u elementarnoj i neotklonjivoj suprotnosti s ustavnim načelima na kojima počiva slobodno društvo. Eh, Redžep Tajip Erdogan bi taj problem lako rešio: naprosto bi ukinuo Ustavni sud. U Evropi to ipak ide malo teže…

Na drugoj strani, postoji i „leva“ argumentacija protiv nedeljnog (i noćnog) rada trgovinskih i sličnih radnji, i o njoj bi već valjalo ozbiljnije razmišljati – samo da nije tako beznadno pogrešna. Naime, ovakva inicijativa zapravo predstavlja autoritarnu prečicu koja više nevolja stvara nego što ih rešava, to jest, oličava prilično banalnu zamenu teze i bekstvo od pravog problema, a taj je u neretko lošim uslovima rada trgovaca. Država je dužna da poslodavce utera u red i poštovanje zakona i prava zaposlenika, a to u navedenom slučaju znači da ih spreči da svojim radnicima nameću, recimo, preduge šihte, da ih lišavaju slobodnih dana, da ih ne plaćaju dodatno za rad nedeljom i praznikom, i tome slično. Nemoćni da se izbore s tim i suočeni, verovatno, s ravnodušnošću vlasti koja ih je naprosto izručila poslodavcima i svečano zaboravila na njih, sindikalci se genijalno dosetiše da sve to što je potencijalni ili delatni izvor njihovih problema naprosto – ukinu. Metodološki, ta dosetka je identična predlogu po kojem bismo se protiv saobraćajnih nesreća izborili ukidanjem saobraćaja: živa istina, nesreća bi tako zaista nestalo, ali bi zapravo nestalo i života… Operacija bi, dakle, uspela, ali bi pacijent nekako pomalo umro. Uostalom, zašto onda stati samo na nedelji, nije li to odviše kompromiserski, zašto ne ukinuti trgovinu i drugim danima – ne bi li tek to bilo radikalno dokidanje svake moguće eksploatacije, čak i same mogućnosti za nju? Ili, zašto nedeljom ne bi bio ukinut i gradski i međugradski prevoz, radio i TV program, grejanje i struja etc. – jer i na svemu tome neko mora da radi, i to baš na „sveti“ dan, lele i kuku? A i novine od ponedeljka, samo da vas podsetim, pišu se, uređuju i prelamaju nedeljom…

Dobro, Pančiću, reći će neko, „nije to baš isto“. Tačno, nije „isto“, ali je srodno, to jest, nema fundamentalne načelne razlike. Princip izbegavanja oktroisanih, autoritarnih rešenja kojima se uvek pomalo anarhoidna životna stvarnost sapinje u kalupe u demokratskom bi društvu morao biti jedina svetinja. Recimo, ne može se slobodno trgovinsko preduzetnišvo sputavati besmislenim ograničenjima i zabranama (nedavno je pala i ona đilasovska budalaština s noćnom prohibicijom), ali isto tako, poslodavac mora da poštuje prava zaposlenika, a ne da ga tretira kao roba ili kmeta koji mu je na takoreći neograničenoj dispoziciji. Zato inicijativu sindikalaca, odnosno muku koja ih k njoj tera, nije nimalo teško razumeti, ali im je „terapija“ duboko pogrešna, to jest predstavlja mešanje grandmothers i frogs, a u nekom širem smislu čak i neku vrstu nesvesnog, ali savršeno ilustrativnog objašnjenja zašto je onaj prethodni „socijalizam kao svetski proces“ tako neizbežno i neslavno propao: zato što je mislio da sve može da se administrativno rešava, da se zabranjuje i ograničava – umesto da se stvari naprosto urede tako da se zna šta su čija prava i dužnosti, pa vozi, Miško: kome se isplati da pod tim uslovima radi nedeljom ili noću, radiće, kome se ne isplati – neće. A ne da se time – krijući svoje sebične motive – bave dokoni popovi, ministri, gradonačelnici ili već tamo neki Centralni komitet, koje god provenijencije.