Ako vam nije jasno šta se ovo zapravo dešava oko takozvanog dr Stefanović Nebojše, koji od vernika postade grešnik, a na najboljem je putu da postane i otpadnik, možda je to zato što ste propustili ili prosto prespavali iskustvo života u tzv. komunističkom, jednopartijskom režimu. Ako ste pokušali da prokljuvite u čemu je stvar, pa niste uspeli, ne brinite se, nije u vama problem: u takvim dvorskim sukobima uvek se radi o teeeškoj metafizici šifriranoj tako da je samo insajderima koliko-toliko jasno šta se dešava. A ionako ne treba da im bude jasno mnogo više od toga kome treba klicati, a koga prokleti. Tako je i sa upravo trajućim „Brionskim plenumom“: važno je usvojiti da „drug Ranković“ više nije u milosti, a da li je ili nije stvarno postavljao bubice u Titovom šlafcimeru, koga je za to zapravo briga?
Da se razumemo, nije ovo tekst o dosadnoj i bezveznoj dvorsko-mafijaškoj intrigi zvanoj „slučaj Stefanović“. Sve što je o njoj važno znati jeste samo to da je ona, takva kakva je, glavna politička priča u Srbiji. Što je po sebi bolesno. Zašto? Zato što otkriva jednopartijsku narav sadašnjeg poretka. Samo je u jednopartijskim sistemima centar političke dinamike, pa i dramatike, unutar samog režima i njegove Partije: koja će frakcija odneti prevagu, kuda nas vodi Deseti kongres, a kuda Osma sednica, da li je u pravu drug Đido ili tovariš Kardelj.
Pošto je, dakle, u Srbiji politika umrla (tačnije – ubijena je), bavimo se uglavnom njenom bednom imitacijom kroz dvorske intrige. A suština dvorskih intriga je u tome da je Kralj, kao besprizivni arbitar, uvek u pravu: on je konstanta, svi drugi su varijabila. Politika počinje tek onog trenutka kad Kralj izgubi svoju „natpolitičnost“. U tom smislu su sve demokratije zapravo republike, čak i ako su formalno zadržale nekakvog kralja ili kraljicu, sve sa smešnim odeždama i bizarnim ritualima.
Zato možda ne bi bilo zgoreg podsetiti se kako politika izgleda tamo gde je još ima. Evo, recimo, u najbližem i istojezičnom inostranstvu zvanom Hrvatska. U nedelju su održani lokalni izbori (prvi krug), i već je te večeri Hrvatska nekako izgledala bitno drugačije nego tog jutra. I to, budimo precizni: bolje. Najpre, grupa anarho-zeleno-levičarskih aktivist(kinj)a predvođena budućim gradonačelnikom Tomaševićem gotovo je sigurno hamletice osvojila Zagreb; HDZ je potučen do nogu, ali i njegov večiti kvaziopozicioni Sančo Pansa zvan SDP, kao i politički naslednici korumpiranog, politički dugovečnog gradonačelnika Bandića. Drugim rečima: grupa neprofesionalnih aktivista i kojekakvih alternativaca ušetala je u politiku, otvorila prozore da se provetri i napravila rusvaj! U Splitu je u prilično ubedljivom vodstvu čovek sa nezavisne liste, ugledni fizičar za kojeg kažu da je stručnjak za crne rupe, iz čega jedan moj tamošnji kolega izvlači zaključak da je idealan za Hrvatsku – a ja mislim da bi trebalo da im ga nekako maznemo, jer je ovde još potrebniji. U Rijeci će etablirana levica zadržati vlast (jer pametni Riječani znaju da je desna alternativa uvek gora), ali će morati da je podeli sa onima koji će znati i hteti da je kontrolišu i teraju je da se menja i osavremenjuje. I tako je još u mnogim mestima središnje i severne Hrvatske, ali i Dalmacije (o Istri i Kvarneru da i ne govorimo). Ali, nije ni primetni zaokret ka levo-liberalnim politikama ono što je glavna vest sa tih lokalnih izbora, ili jeste, ali za građane Hrvatske; za nas sa ove strane Bajakova glavna je vest da su tamo održani još jedni krajnje nezvesni izbori, da je hegemoni HDZ izgubio štošta što je držao ili na to računao, a da nisu mnogo bolje prošli ni neki drugi odviše etablirani faktori & čimbenici, pre svega bornirani SDP. I svi analitičari već ponavljaju da je dobro ušančenim parazitima tridesetogodišnjeg „vanrednog stanja“ (ko je rekao: HDZ?) većina garantovana još samo u mestima bez semafora – a tako se ne može vladati, bar ne zadugo.
Po čemu je hrvatski slučaj poučan? Upravo po tome što je u današnjoj, postdemokratskoj Srbiji neprimenjiv. Možete li zamisliti izbore u Beogradu koje nadmoćno osvaja, recimo, Ne davimo Beograd, a SNS ide na ispod deset odsto, jedva napabirčenih po predgrađima? A Novi Sad (neka bude alias Rijeke) kao neosvojivu tvrđavu levo-liberalne, autonomističke, razumno ekološke politike tolerancije? A Niš (neka bude južnjački alias južnjačkog Splita) kao neprestano političko vrelo u kojem se vlast menja od izbora do izbora? Ne možete, i to ne zato što nemate mašte. Nego zato što i mašta u politici ima granice.
Nije Hrvatska nikakva zemlja za uzor – baš zato se i bavim njenim slučajem, jer bi bilo sumanuto meriti se nekakvim „skandinavskim“ aršinima. Bilo je i ima u Hrvatskoj na i pri vlasti, na svim nivoima, i mračnijih mračnjaka od ovdašnjih. Ali, ono što se tamo, u najmanju ruku od 2000. godine naovamo, nikada nije desilo jeste slom politike i političkog života. U Srbiji je, pak, nakon 2012. najpre slomljena kičma političkim strankama, pre svega onoj za zdravlje demokratije najvažnijoj, Demokratskoj stranci. Potom su razbijeni i ostali, a novima nije dozvoljeno da se rode, ili da porastu. Ili su brzo postali atrofirane stranke s posebnim potrebama, koje obezbeđuju režimski resursi. Potom je kičma lomljena i medijima, i akademskoj, uopšte intelektualnoj klasi. Da, naravno da su neki sve to nadživeli i stoje postojano kano klisurine, ali oni imaju snage samo da opisuju propast, ne i da je zaustave. Kamoli da preokrenu društvene tokove.
I zato, dragi moji, umesto stvarnih političkih tema imamo dvorske intrige, kao u svakoj neslobodnoj zemlji.
