Danas sam išao u Krnjaču, i da mi limar nije telefonom rekao „skrenite levo na prvom semaforu posle Pančevačkog mosta“ ko zna koje bih ja od narednih levih skretanja izabrao da potrefim Krnjaču! Kad pređe veliku reku, opevanu u svim državama kroz koje protiče, zašto čovek mora znati da je još u Beogradu, u opštini palilulskoj? Toliki vodotok dušu je dao da bude državna granica (čak je i bio, pomenulo se, ne povratilo se), i zar ne bi posle mosta dobro došla tabla: Krnjača, južni ulaz br. 1, levo, prestrojte se blagovremeno u levu traku, i na licu mesta ste! Ne. Predložio sam da sa komisijom ministarstva budem u služb. automobilu, i gde god ja budem u nedoumici, tu saobraćajni oci ima da postupaju. Vozim se od Železn. bolnice ka „Konaku kn. Miloša“, to znam gde je, jer sam odlazio tamo shodno potrebama moje službe, e, tamo gde sam nekad čekao da se podigne rampa uveliko je novi most, ali se on, avaj, račva, Novi Beograd ovamo, centar onamo, tja, ja bih na Banovo brdo, noćno doba, kiša pada kako bogu volja, sad ili nikad, uplašim se Novog Beograda te skrenem ka centru, možda tu ima neki krak, luk, petlja, šta ja znam, da me vrati na Ban. brdo kojem bejah tako blizu i od kojeg se udaljavam! Kakvi! Teraj do Ruske, tu napravim U-turn, pa odatle pored Sajma ka Banovom brdu: morao sam znati da su Novi Beograd i Banovo brdo dva oka u glavi, doklen je centar nešto sasvim drugo! Dobro, mnogi znaju bolje geografiju od mene, lakše se i brže orijentišu, ali zato ja sebe baš i preporučujem za saobr. zamorca, ne mogu reći veštaka: saobraćajni znaci morali bi i osobe sa potrebama poput mojih voditi do odredišta! Onaj ko obeležava mora biti sposoban da suspenduje svoje lično sveznanje o gradu te da se uživi u ulogu stranca, osobe kojoj je sve nepoznato, i čija rasudna moć možda nije ravna njegovoj.
I ne samo za to. Već sam se potužio na moram reći situaciju pod mostom Zemun–Borča, tri trake ka Zrenjaninu naglo se ulivaju u jednu, dobro, to možda mora tako, ali fale brat bratu dva znaka da put naprečac postaje uzak i dvosmeran, a šta su uradili naši kako ih žurnalisti krste putari? Naši su putari nagli prelaz na kantri-roud udesili tako da moraš (pošto si naglo usporio, dobro, mogao si i postepeno, ali imao si tri trake u jednom smeru!) vrdnuti volanom ulevo, da izbegneš opaki ivičnjak, pa da u narednih nekoliko metara trgneš upravljač udesno da bi ostao u svojoj traci!
Barem da je tu klisura, da je kamenolom, živo blato, ili ne znam šta, nego je ravna pitomina doklen ti oko seže, i sa nešto malo građevinskog materijala, uz samo malo majstorske ozbiljnosti, to bi išlo kao podmazano, a ide na teški i glupi sec, svaki auto izigrava Mesija, finta levo, finta desno!
Jao, neće valjda sad opet o neobeleženim ulicama, raskrsnicama i sl.? Dobro, neću, ali da ste stranac koji kamionom prodaje sladoled po određenim ulicama u Beogradu, bilo bi, priznaćete, povuci-potegni, dok sam ja kroz Filadelfiju ipak nekako ševrdao u ševroletovom kamionu, sa mapom u krilu, sa spiskom i redosledom ulica nasleđenim od nevoljnika koji je prethodnog leta argatovao u mom delu grada! Na svakoj raskrsnici su imena ulica, čitaš ih iz kola, kod nas ne možeš ni peške da ih nađeš – naši političari vole da ulicama menjaju imena, ali posle ne provere piše li na svakome ćošku kome iz aleje velikana koja ulica pripada.
Mogao bih da živim i bez interfona, ali ako ga već ima, zašto ne bude sve cakum-pakum? U nekim stanovima zvono interfona jedva se čuje, pa možeš dole da cupkaš koliko ti drago, dok neki stanar ne iziđe da kupi cigarete, taj te gleda kao krme sikiru i pita se je li u zgradu pustio palikuću, serijskog ubicu ili lice koje će se bespravno malo-pomalo useliti u neki prazan stan! Tabla sa imenima stanara – zaprljana, nečitljiva prezimena, noću osvetljena taman toliko da ništa ne razabiraš, dobro, imam lornjon kupljen u Bubanj Potoku, imam baterlampu, ali čitava zemlja kao da je parodija civilizacije!
Rado bih bio probni pilot za daljinske upravljače: kad god ja u neprebrojne i proizvoljne ikonice gledam kao tele u šarena vrata, daljinac nije prilagođen našem podneblju, našoj veri i našem govornom području: šta znače tri paralelne crtice?! Je li to međunarodno usvojeni znak čije značenje samo ja ne znam?
Hoću da budem probni pilot i za uputstva koja dobijamo uz nepotrepštine kupljene na odlož. plaćanje: tamo gde ja zapnem, tamo ima da intervenišu autori, bića koja stalno precenjuju naše predznanje i naše poznavanje njihovog profesionalnog slenga.
I onima koji na internetu prave programe kako da se negde učlaniš bila bi moja zaostalost još od kakove koristi, da im je samo stalo, daj ja prekjuče da se prisajedinim naprednijem delu čovečanstva koji kupuje i prodaje preko interneta, priznam sve, pol, adresu,veroispovest, sprat, ulazim i ja u čarobni svet trgovine, ali kad mislim da je sve gotovo izađu dve za me kobne rubrike, username i password: šta god ponudio za password – wrong! Potrefio sam nečije kodno ime?! Daj drugo, treće, upisujem dugačke arhaizme i lokalizme koje vršnjaci interneta nikad čuli nisu, vrong pa vrong!
