Vraćam se juče uzbrdo Braničevskom prema Hramu, čovek mog uzrasta, inostranec, izbrijan i rumen na onaj američko-kanađanski način (takva budu i lica našijenaca, ako su samo dovoljno dugo izložena tamošnjoj klimi, ishrani i kozmetici), na srpskom me pita gde je Skerlićeva ulica, evo, to je ova, šta vam treba, broj deset, to reče te mahnu u znak zahvalnosti i potrča niz ulicu.
Sreća u mene, koji sam bolje znao gde je Skerlićeva ulica nego što sam čitao Skerlićeva dela, pogledam sad i ja novo novcijato zdanje na ćošku, niko nije imao srca da na novu fasadu zakuca ime ulice, kućni broj isto ne videh, tja, kad bih makar napravio spisak neobeleženih ulica i kompletnu listu zgrada koje nemaju kućni broj, i to bi bio napredak: Cenj. gradski oci i cenj. gradske majke, prestonici nedostaje 78.698 tabli sa nazivima ulica, evo tačno kojih, a evo i spiska prirodnih brojeva koje bi trebalo zakucati iznad ulaza u pojedinačne zgrade, njih ima 137.121, s tim što se mnogi brojevi naravno ponavljaju, rekorder je broj 76 b kojeg nema na čak 193 stambena objekta!
Ima doduše na Novom Beogradu jedan da kažemo cvetni blok, gde su zgrade istovetne i gde se arhitekta ili preduzimač potrudio da im da krasna imena iz botanike te da ih učini osobenim, pohvaljujem te, nepoznati trudbeniče, ali si precenio moje poznavanje flore, na svakoj zgradi nacrtan je odgovarajući cvet, ali ja ne razlikujem šeboj od lepe kate, niti čak lepu katu od lepog čoveka ili dana i noći! Da je autor pribegao životinjskom carstvu, bilo bi ni po jada: eno ga slon, evo žirafe, evo ga zmijski car, ovako pitam nekoliko prolaznica koja je zgrada „Šeboj“, osvrću se sve levo-desno, gledaju kao i ja u cvetne murale na vrhu zgrada, nijedna ne zna kako izgleda šeboj u punome cvatu, pa imate li vi ijednu saksiju u stanu ili u vikendici, nisam to naglas rekao, naprotiv, zahvalio sam im na njihovoj dobroj volji i na njihovom uzaludnom trudu.
&
Kao nusprodukt novog mosta kod Borče smo dobili parčence autoputa, uzorak takorekuć, naspram radionice mog kamenoresca pojavljuju se ka Zrenjaninu tri trake, dve vode pravo, treća je za zaustavljanje i za skretanje udesno; od protivničkog smera odvojene su i fizički, evo ovako ti je sve do Farkaždina, rekao sam Lj. kad sam je prvi put vozio tim parčetom high way-a (koji daj bože da je zametak, rasad ili najava stvarnog budućeg autobahna), plaća se, kažem joj, i putarina, jedanaest dinara, pošto ima samo hiljadu i dvesta metara, avaj, dve trake naglo se stapaju u jednu koja čak ne produžava ni pravo nego pravi prilično oštar meandar, i stvari se vraćaju na staro, ponovo si na country road, take me home. Tu bi po moemu morao stajati znak da put opet postaje dvosmeran, jer će dotadašnja deonica stranca ostaviti u uverenju da je put i dalje jednosmeran, iako je sužen.
Na samom ušću lažnog autoputa u stari put mora se naprasno skrenuti ulevo, pa odmah udesno, tu će po mojoj nenauč. proceni godišnje stradati između četrdeset i pedeset felni, osamnaest trapova i kojekakvih osovina, a nije isključeno da i koja čelenka suvozača raspali po šoferšajbni.
&
Da li još neko osim mene drži da se pošta uobrazila i ulenjila? Beograd je takoreći ostao bez poštanskih sandučića, onih gde mi pošiljaoci punonadežno puštamo pisma, leti s privetom, vernis’ s otvetom.
Vasceo moj krasni neighbourhood imao je jedno jedino sanduče, na uglu sa Baba Višnjinom, da bi i to jedno poštari jednog lepog dana skinuli. Sigurno će da ga zamene novim, većeg kapaciteta, avaj, nikad što reče gavran više. – Ma imaš sanduče na svakoj pošti, imam, ali zar nije bila dobro vreme kad si pismo mogao otpremiti sa mesta nadomak vlastite kuće, zašto bi iko išao do pošte? Avaj. Veleuprava Pošte ne haje za potrebe zatočenika starinske prepiske.
Preporučene pošiljke su mora za sebe. Pismonoša ti ne donese paket ili pismo radi lične i neposredne primopredaje, ta zašto bi se i penjao na bog zna koji sprat? Ubaci u sanduče (kućno, uličnih rekosmo skoro i da nema!) obaveštenje da je pokušaj uručenja pošiljke neslav. propao, primaoca čeka golgota koju sam višekratno davao da se iznese pred cenj. čitateljstvo: pošiljku možete podići u pošti br.%$#“%, u ulici !“$$“% od &%$do##! časova. To je kao nagradna igra, pogodiš li gde čami tvoj paket, uzimaš ga, tvoj je, on ti je plata i za to što si došao pošti na noge i što si onoliko čekao u redu!
Hoću da budem ktitor Telekoma, da poklonim gradu Beogradu nekoliko žutih metalnih sandučića (zavisi od cene), sa onim pokretnim poklopcem-krovićem gde pošiljalac načas zaglavi prste pa ih u umerenoj panici opet odonud izvuče, a pismo mu nečujno sklizne u pomračinu, ali kako da obavežem poklonoprimca tj. Telekom da moje darove u određeno vreme redovno prazni u svrhu konačne isporuke pisama adresatima? Zar nije pošta dužna i to da radi? Kako je nekad to morala da radi i radila je, a sad ne mora? Dobro, menja se život, to je i meni jasno, ali ne bi li mogao tu i tamo da opstane kakav status quo, ne moramo baš stalno ni da napredujemo.
