Prošle nedelje je većina domaćih i svetskih medija prenela vest iz Velike Britanije u kojoj se kaže da je 19 vladinih činovnika u Ministarstvu za rad i penzije otpušteno ili dalo ostavke dok ih je 227 opomenuto jer su pristupali internet sajtovima pornografskih sadržaja. Vest je „provalio“ tabloid „San“ iznoseći i preciznije podatke. Činovnici su na „svoje“ (zadužene) računare, na radnim mestima, spustili nešto više od 2,3 miliona fotografija pornografskog sadržaja od čega je 18.000 pedofilskih, na kojima su slike dece mlađe od 13 godina. Ovaj poslednji podatak čini da vest prestaje da bude golicava. Jedan od tri službenika na čijim su računarima pronađeni pedofilski materijali „provaljen“ je još u martu i registrovan kao pedofil uz otkaz i sudsku presudu.
Ministarstvo za rad i penzije u Velikoj Britaniji ima 140.000 zaposlenih tako da pomenutih 227 ne predstavljaju veliku cifru, ako se takve stvari mogu izražavati u procentima ili promilima. Broj onih na čijim su se računarima na radnim mestima porno-slike zatekle bio bi kudikamo veći da Ministarstvo nije primenilo sistem koji pravi razliku između onih koji su do takvog materijala došli greškom ili zabunom i onih koji su to činili s namerom. Svaki korisnik interneta zna koliko mu eksplicitnih pornografskih slika gotovo svakodnevno stiže elektronskom poštom, što bi značilo da bezmalo svako ko koristi i-mejl zaslužuje opomenu. Takođe, nije retkost da vam se u nekom mejlu obećava štošta ako kliknete na ponuđeni link, a on zapravo vodi do pornografskog sajta. Na porno-sajtove mogu vas voditi i virusi, pisani da umesto vas otvaraju takve sajtove i guraju vam sadržaj pod nos. Kakav god bio sistem za razlikovanje namere zaposlenih, nesumnjivo je da je tokom istrage bilo i dosta objašnjavanja i pravdanja.
Ono za šta smo uskraćeni kada je ova vest (ili istraga) u pitanju jeste zašto je crta povučena na pornografskim sadržajima, kada se zna da zaposleni širom sveta na internetu u priličnoj meri gledaju i druge sadržaje koji s njihovim poslom nemaju nikakve veze? Da li zato što je pornografija nedolična, sramna ili šta već, ili zato što je za takve sadržaje sasvim izvesno da ne predstavljaju niti poslovnu potrebu niti širenje opšte kulture zaposlenog, u kojim slučajevima bi se pristupanje u radno vreme i sa službenih resursa tolerisalo? Konačno, da li je ovo samo prvi korak nakon kojeg sledi trijaža onih koji u radno vreme pristupaju sajtovima za šoping i licitacije, gledaju sportske rezultate ili naprosto igraju pasijans? Kompjuter je čudna sprava, indiskretna, tako da bi džangrizavi poslodavac, ako to želi, mogao da utvrdi koliko ste radnih sati proveli ređajući karte na ekranu i da vam to predoči uz umanjenu platu na kraju meseca.
Uvođenje interneta zahtevalo je menjanje poslovne kulture, što nije pravovremeno urađeno. Sada bi drastičniji potezi u tom pravcu predstavljali krupan korak unazad. Onaj ko je u radno vreme navikao da planira svoj odmor, rezerviše karte ili aranžmane, ćaska sa udaljenim prijateljima, čita novine, trguje za svoj račun, a pritom (zadubljen u ekran računara) izgleda strašno zaposleno, teško će se pomiriti sa ukidanjem tih privilegija. Čini se da je za sada jedino rešenje ostavljanje na savest zaposlenom da službeno i privatno rasporedi tako da ništa ne trpi. Da li to uključuje ili isključuje gledanje pornografskih slika punoletnih ljudi škakljivo je pitanje.
