Daj majmunu kompjuter i – šta ćeš dobiti? Majmuna s kompjuterom, šta bi drugo; svakako ne neku simbiotičku Višu Formu Života. Drugim rečima, Prostota je uvek to što jeste, pa iskazivala ona svoje raskošne čari u „realnom“ ili „sajber“ prostoru, „urbano“ ili „ruralno“, „levičarski“ ili „desničarski“, sasvim svejedno; i nije nimalo glamurozna, dakako. Praziluk, naime, ume da bude hranjiv i zdrav i štošta pride, ali glamurozan – e to, vala, jok! To bi se protivilo samom njegovom najdubljem „biću“. Hm, otkud praziluku „biće“? Nemam pojma, valjda iz one iste mistifikatorske filozofske manufakture koja je nekakvim misterioznim „bićem“ iliti „bitkom“ snabdela nacije, države, i ko-zna-šta-još.
Uff, alaj ga zakomplikovasmo, a još nismo ni polećeli?! Ma ne, stvari su i odviše (pri)proste. Ovih se dana, naime, govorilo ili pisalo Vala Baš Svašta što legitimno spada u endemski prazilučki korpus, i sve mi se nešto čini da bi se od krhotina i gelerčića te shit–industrije dao sklopiti neki mali, primenjeni mozaik „junaka naših dana“, odnosno njihovih za multidisciplinarno (p)osmatranje zrelih „ideja“ (da mi je znati kojim li ih organom smišljaju, u nedostatku onog koji tome konvencionalno služi?!). Jedna od osnovnih odlika i trajnih fascinacija mentalno-kulturološkog Praziluka svakako je perverzna potreba za invazijom privatnosti Drugog. To se može činiti u „legalnoj“ formi, u vidu klajnbirgerske društvene igre za prekraćivanje vremena (znadeš li, ćerce, gde izlaze poznati?), a može i kroz veselo piratizovanje tuđe intime, kako se to desilo u već znamenitom „slučaju Severina“. To je, dakle, onaj dražesni momenat u kojem nastupa vazda orni Majmun S Kompjuterom, prevlačeći dlakavom šapetinom po svom razgolićenom Kumiru iz ekrana. O tome se, kako god obrneš, već „sve zna“, pa je došlo vreme za Mudre Komentatore, koji će po mogućstvu biti još i zabavni za probirljive kriterijume Prostote, one koja se još i dan-danaske srećno kliberi kad čuje javno izgovorenu neku od reči iz kurac-pička-govno-sisa repertoara. Tako nam je i državna televizija prošle nedelje priuštila jednu takvu seansu, a sve tobož povodom Severine; nemam ništa protiv, neka cveta osam i po milijardi cvetova, jedino mi nije jasno zašto su posle radile makaze i zašto je bilo pritužbi na navodno prekomernu Prostotu? Mislim, Prostota je žanr (i nema zapravo nikakve veze sa psovanjem i sa „skarednim“ izrazima), vi ste je prizvali čim ste je pozvali, i u čemu je sada problem? Naprotiv, Praziluk ima pravo da se ljuti što ga niste „ispoštovali“: to je kao da prizivaš duhove, a onda pobegneš glavom bez obzira kad ovi dođu! E, tako je golema zapetljancija i nemoguća misija voditi mudroserne rasprave o Severininom kresanju, a posle se ljutiti na „pornografski diskurs“ onog večitog, napornog, dosadnog i prizemnog pornografa-u-pokušaju? Tako se samo uzalud prikriva otužna istina da je čin gledanja (i potonjeg razglabanja) pornografski, a ne ono što ono dvoje rade na jahti!
Ono što se pre neki dan dogodilo profesoru Nikoli Miloševiću – u slobodno vreme poslaniku jedne male parlamentarne stranke – takođe je par exellence (polit)pornografski akt okupacije privatnosti Drugog, samo u „staromodnijem“ registru: ako je Severina „napadnuta“ u sajber-prostoru, NM je sačekan u onom „fizičkom“, tačnije ugrožen je i simbolički „okupiran“ njegov stambeni prostor: na vratima njegovog stana nepoznati je šaljivdžija napisao naslov znamenitog romana Fjodora Mihailoviča Dostojevskog (nije „Zločin i kazna“, a bogme ni „Zli dusi“), svakako suptilno aludirajući na razmerno obiman „dostojevskološki“ opus ovog bivšeg skojevca. E sad, to što je građanin Milošević Nikola, u svom znamenitom javlja-mi-se stilu, za to odmah optužio lično Borisa Tadića, Gorana Svilanovića, Asterixa i Hogara Strašnog problem je jedne živopisne individualne psihologije, i savršeno je nevažno: bitno je samo to da je ovde još uvek moguće ovakvo maltretiranje ljudi u njihovom privatnom i građanskom životu. Svojevremeno sam pisao o „opsadi“ stana Gorice Gajević za vreme zimskih demonstracija 1996-1997, ili o gerilskoj akciji produhovljenog Velje Ilića kad je sa svojim mitingašima opseo kuću nekog lokalnog SPS-čelnika. Najnovija akcija Ostavljanja Pisanog traga nepoznatog ljubitelja kneza Miškina potvrđuje da je naša stvarnost i dalje tek jedno večno vraćanje istog, a to takođe odgovara repetitivnoj naravi porno-žanra: unutra-napolje-pa malo sa strane, i onda jopet iz početka.
Feministkinje su odavno istakle mnogoznačnu i univerzalno primenjivu parolu privatno je političko; gore navedeni primeri samo su neki od bezbroj mogućih priloga neprolaznoj aktuelnosti ovog u parolu pretočenog uvida. A može tim tragom da se ide i u nešto drugačijem pravcu pošto, recimo, u ovom čednom narodu i podneblju vazda bolna problematika olakšavanja takođe spada u domen duboke privatnosti. Reč je, dakle, o famoznom „klozetskom pitanju“, koje će očigledno doći ozbiljno na red tek nakon što prvi Srbin napokon ode u kosmos (i tamo razdragano prepozna svoj Prazavičaj). Ono ministarstvo trgovine, usluga, turizma i ne znam još sve čega, ono koje vodi sumnjivo hiperaktivni Bojan SPO Dimitrijević – i koje se proslavilo montipajtonovskom akcijom „kupujmo domaće, pa čak i kad je uvozno“ – najzad je došlo na jednu potencijalno suvislu ideju: da prošpartaju Srbijom, zapisničarski konstatuju stanje kafanskih i ostalih javnih klozeta, pokažnjavaju makar one za koje se dokaže da im više od tri gosta nedeljno zauvek nestane pod balama neuklonjenih (ovekovečenih?) ekskremenata njihovih prethodnika, a zatim porade na trajnom i sistematskom upristojavanju ovih antologijski smrdljivih kutaka za privatnost, u kojima kao da još caruje Majmun Sa WC Šoljom, još jedan dokaz da tehnološki napredak sam po sebi nije dovoljan. Eh, baš prava šteta što se ova vlast setila toga tek na odlasku, he-he… Ali, bez sve šale, sasvim sam siguran da Srbija neće biti pristojna zemlja dok ne učini bar tri stvari: opere govna sa svojih javnih toaleta, odstrani prave pornografe i govnovalje iz medija i onemogući Idiote da drugima daju netražene zidne lekcije iz Fjodora Mihailoviča!
