Momak zbog nekog kompjuterskog virusa biva odsečen od sveta, to jest onemogućen da stupi u kontakt sa bilo kojim od svojih prijatelja na Fejsbuku, a onda se do njega probije lik sa druge hemisfere kojeg on prozove Petko i pomogne mu da dođe do tehničke podrške i popravi operativni sistem. Tako nekako ja vidim modernu verziju Robinzona Krusoa, koja, naravno, traje nekoliko sati, umesto originalnih nekoliko godina. Ali za nas, danas, nemogućnost da se uključimo u socijalnu mrežu sve više liči na izgnanstvo na pusto ostrvo nakon neke neočekivane kibernetičke oluje (šta god ovo poslednje značilo, mnogo dobro zvuči). Psiholozi koji rade za policiju u SAD sa ogromnom ozbiljnošću pristupaju socijalnim mrežama. Svašta se može saznati o zločincu ili žrtvi iz profila koji je „negovao“, da ne govorimo o mogućnosti da se potencijalni zločin predvidi (ili previdi) praćenjem nekih problematičnih osoba na mreži. Sajtovi za druženje verovatno su najveća revolucija u sociologiji i neverovatno je da se nauka njima u Srbiji ne bavi ozbiljno. Hteli – ne hteli, vi na njima morate da budete prisutni. U suprotnom ste sumnjivi svakom potencijalnom poslodavcu ili partneru. Za razliku od guglovanja gde nemate pravu kontrolu nad informacijama koje se o vama mogu pronaći, Fejsbuk, Majspejs i slično su vaš virtuelni otisak. I to ne prsta, nego kompletne ličnosti. Tu predstavljate svoje prijatelje, navike, prošlost, sadašnjost, pa čak i objavljujete važne životne odluke i promene. Da li ste u vezi ili više niste. Broj onih koji ih koriste, dakle, nametnuo je prisustvo kao obavezu i onima koje takve stvar i nerviraju. Baš kao što je bilo sa mobilnim telefonom koji se nemalom broju ljudi u početku činio kao nepotrebna stvar. Cena koju plaćamo zbog nezainteresovanosti nauke i odsustva pravih saveta kako da se ponašamo na ovim mrežama je ogromna. Fejsbuk vam može, recimo, zagorčati život ukoliko neko otvori lažan profil na vaše ime, koristeći vaše fotografije do kojih je došao na netu, kao i neke opšte podatke koje ste na ovaj ili onaj način negde plasirali. To krađu identiteta diže na mnogo viši nivo i zahteva da svoje podatke malo pažljivije čuvate. Lažni profili idealni su za podmetanje opasnih sadržaja, pre svega kompjuterskih virusa. Neki „Zoran Stanojević“, koga (mislite da) znate iz „Vremena“ i verujete da je skroz na mestu, nudi vam da pogledate novi neverovatan video o ne-znam-ni-ja-čemu. Od vas se očekuje samo da kliknete na link koji će aktivirati maliciozni softver i… kuku lele. U Fejsbuku kažu da se krajnje ozbiljno bave unapređenjem sopstvenog softvera kako bi ovakve prevare onemogućili ili bar dramatično otežali. Ali prava pitanja su u prihvatanju prijateljstva na mreži. Britanski „Gardijan“ pokrenuo je temu da li treba prihvatiti za prijatelja osobu koja vas je maltretirala u školi pre deset ili dvadeset godina? Mi se pitamo da li treba prihvatiti prijateljstvo bivše devojke ili momka, a da o tome ne konsultujete sadašnjeg partnera (naročito bračnog)? Ako koristite Fejsbuk ili nešto slično, možete i sami da zamislite do kojih sve komplikovanih situacija ovako jednostavna stvar (sprijateljivanje) može da vas dovede u realnom ili u virtuelnom svetu. Dok se ova pitanja ne razreše u formi nekog društvenog dogovora o ponašanju na mrežama, ponašajte se prema sopstvenoj intuiciji (koja vas je bezbroj puta uvalila u neprilike) i pitajte se čemu služe onolike škole i instituti za proučavanje društvenog ponašanja.
