Toliko očajno želim biti onaj koji jesam, da mi je čulo za zavist, za zavidljivost zakržljalo: sviđa mi se na primer nečiji glas, ili glas čak i nije upadljivo i bolno lepši nego moj, ali neko ima četiri ili pet visokih tonova koje ja nemam, i može mu se da peva „Reve da stogne Dnipr širokii“ iz f-mola i da pesmu efektno završi preko tona b, ali otrov zavisti još čestito i ne počne da se širi mojim problematičnim krvotokom, a ja već sebi govorim: „To više ne bi bio ti, to bi bio neko drugi, neki rođeni tenor, ili neko ko je školujući glas dozidao i uknjižio ta četiri sprata koja ti nemaš, gledaj da proizvedeš koliko možeš lepote sa onim što ti je ipak dodeljeno, i Bog da te vidi!“
Ili: uđem u prodavnicu harlija, proberem šta bi došlo u obzir, i odmah mi proleti kroz glavu koliko bih se morao promeniti ako mislim da zaista kupim motor, morao bih da prodam zemlju, kuću, škodu, sedam trzačkih instrumenata i dve harmonike, ili bih morao da se nađem u rđavom društvu (kriminal, politika, MOK, MMF i sl.); pitanje je da li sam ja lošim momcima uopšte potreban i da li bih zaslužio njihovo poverenje, ali bi i rasprodaja restlova i život s onu stranu moje etike promenili ne samo moj život nego i moju psihu (kojom sam, gle, izuzetno zadovoljan).
Da ne navodim još primera, zavist je na dnu liste mojih smrtnih grehova, pa ipak, juče sam nenadano posrnuo: ko bi bio Pike među našim sportistima, ko bi bio naša Barselona?! Šta je bilo?
Slav. milioner je pristalica katalonskog referenduma, glasao je, popodne je predvodio tim pred avetinjski praznim tribinama, FK Barselona se odrekla ne samo prihoda i navijanja na dan pregrubo ometanog ispoljavanja volje Katalonaca, nego je prihvatila rizik da u slučaju samostalnosti Katalunje ispadne iz Primere, Evropska unija i UEFA su sestre koje bi je složno izbrisale iz evropskog kataloga, pa šta! Igrači su se pojavili u dresovima katalonske zastave, premda nisu svi ni rođeni Katalonci, slavni američki košarkaši odbili su da dođu u Belu kuću, bojkotovani ih je naravno ocrnio kao loše rodoljube i nagovara njihove poslodavce da ih najure, tako vladar vidi stvari, ali se igrači ne boje, ili se možda i boje, ali idu putem koji im njihov moralni kompas pokazuje.
&
Nema jake Srbije bez jakog sporta, nema vrhunskog sporta bez vrhunske pomoći države Srbije, to piše na svim našim klupskim zastavama i na svim dresovima, i ko bi se od sportista usudio da ne dođe na prijem ako bi ga predsednik Republike pozvao? Čekaj, čoveče, zašto bi se neko odlučio za takav i toliki hibris?! Ne valjda da oponaša pripadnike NBA ili Barselone?! Ne to, ali zar naši sportisti svi do jednog (osim možda A. Đ. koji se nije rukovao sa A. B.) drže da žive u društvu koje je pravedno?! – Pa ne misle da je pravedno, ali je njima blagonaklonjeno. I prenaklonjeno, da se izrazim i ja jezikom omladine koja prefiks ‘pre’ prečesto, preslobodno i presmešno upotrebljava.
Ovde i sportisti i političari vide sebe kao odabrane, kao elitu i kao našu lokalnu višu rasu, srodnost ide dotle da se osećaju kao dve strane istog dukata, ili zlatne medalje ako hoćete. Država u vrhunskim sportistima vidi priliku da se lažno predstavi kao izuzetna, sportisti pak svoj opstanak, napredak i budućnost vide samo dok ih država obožava, tetoši, plaća, preplaćuje, dok im pravi dočeke pred Skupštinom, dok im deli stanove i nacionalne penzije. I jedni i drugi pristalice su načela da najjači opstaju, najjači pobeđuju i trijumfalno uzimaju plen od poraženih (a to smo svi mi koji smo izvan reprezentacije i vladajuće političke klase); pošto smo mi propali, nije taj plen toliko baš basnoslovan, i ne grabe ga oni neposredno iz naših ruku, ali i vrhunski sportisti svi su paraziti, jer ja kao poreski obveznik mogu i bez vrhunskog sporta i bez ijedne medalje. Ako je sport pod šapom kapitala, nemam ništa protiv da nadareni i fanatični sportisti unovče svoje pregnuće i postignuće, ali kod nas je šampionstvo predstavljeno kao opšte dobro, i o njemu prema tome vodi računa – ko? Dr-ža-va! Koja me uči da se olimpijskim bogovima divim, i koja me primorava da ih i ja novčano potpomažem, jer pronose oni i moju slavu, kakvu crnu slavu, smatram se neslavnim, i novac bih radije uložio u nar. kujnu, vodovod ili u sirotište.
Čekaj, ima oblasti u kojima ne možeš da napreduješ ako ti država ne pomogne, gde ćeš uopšte da igraš košarku ako ti država ne napravi igralište pred zgradom, pa u školi, pa u hali… Kako ćeš da snimiš film ako nisi blizak ili sa nekim bogatunom koji veruje u komercijalni uspeh tvoje umetnosti, ili ako nisi dobar sa državom, koja će uvek radosno odrešiti kesu da na filmskom platnu još jedared oživiš Nemanjiće i sl.! Da, tako stoje stvari. Pa ipak, neću da gledam film L. Ristovskog, niti ću da kupim išta iz njegovog književnog opusa, napišem li roman neće mi ga reklamirati Krle iz RTS-a, ni Panović, koji uveliko zbori kao predsednik Republike, a tek je u predsoblju Upravnog odbora: RTS će, dok je Panoviću na ramenu glave, biti poprište neprestanog srpskog mirbožanja i praštanja, unutrašnjeg dijaloga takoreći. Neka se Vajni servis od mene ne nada ni pretplati niti gledanosti, gledaću Golden State Wariors i Pikea!
