Proteklog vikenda imali smo priliku da vidimo ponovljeni start serije „Nemanjići“ na RTS-u. Epizoda koja je prikazana u formi pilota, u novogodišnjoj noći, izazvala je ozbiljnu polemiku kod publike, pa čak i unutar menadžmenta Javnog servisa, te je ceo ciklus premontiran i dopunjen novim scenama. Sudeći po prvim reakcijama i merenjima gledanosti, Nemanjići su uspešno prošli popravni ispit.
Šta je onda u suštini ove kontroverze?
Seriju je RTS realizovao sopstvenim snagama, nakon anonimnog konkursa za scenario, sa milionskim budžetom. Ipak, ozbiljni producenti nisu zagrizli u realizaciju ovog projekta jer je poznato da za snimanje „epohe“ morate imati nenormalno velike pare. RTS je sa nekoliko miliona evra valjda želeo da parira komšijama – Hrvati su realizovali dokumentarno/igrane serije o hrvatskim kraljevima i Dubrovačkoj republici. Ovakvi kapitalni projekti od nacionalnog značaja valjda pokažu realne produkcione i kreativne kapacitete Javnog servisa. Za razliku od privatnih produkcija, čije serije su osvojile pažnju i simpatije publike, poput Bjelogrlićevih „Senki nad Balkanom“ ili „Srpskih srednjovekovnih junaka“ u produkciji Radoša Bajića, kod „Nemanjića“ je nešto zaškripalo. Scenario je radio Gordan Mihić u čiju sposobnost ne bih sumnjao, glumačka podela je pristojna, ali je pilot epizoda bila nedopustivo loša.
Kritike bismo mogli da podelimo u dve glavne grupe. Prva, očekivana, dolazi od nacionalnih „pravoveraca“ kojima će svaka laička priča o lozi Nemanjića biti provokativna jer nije mitska, teološka ili apologetska. Njima će uvredljivo biti što je glumac visok ili nizak, što će princu Rastku neko savetovati da „pričvrlji nešto“, baš kao što je u Turskoj sličnim mitomanima smetalo što je Sulejman menjao ženske u haremu. Tu pomoći nema i na takve kritike se zaista ne treba obazirati. Filmska ili televizijska priča mora imati „mesa“ da bi bila dobra. Po mom mišljenju, ona je sve bolja što je manje pretenciozna, pa je u tom smislu najbolja priča o srednjovekovnoj Srbiji za mene i dalje ljubavna priča „Banović Strahinja“. Što se „pričvrljivanja “ tiče, publika će frazu zapamtiti baš kao i vapaj Radeta Šerbedžije, nabijenog na kolac: „Alija, daj srk hašiša!“
Dobro je što će zamerke „čistunaca“ i mitomana otpasti jer su besmislene, baš kao i slogani za podsticanje rađanja. Dramska serija nije čas istorije ni epske poezije, baš kao što se rađanje ne podstiče mudrostima poput „Manje reči, nek zakmeči!“ Istini za volju, „Pričvrlji nešto!“ komotno bi moglo da parira nagrađenim sloganima.
Drugi tip kritike je mnogo ozbiljniji i tiče se zanata. U pilot epizodi je bilo istorijskih promašaja, predugih i dosadnih pasaža, ubačen je narator koji publiku preciznije vodi kroz radnju i utisak je bio mnogo bolji. Pošto je svaka reklama u suštini dobra, polemike i kritike su dovele do povećane gledanosti, a „pričvrljivanje“ se pokazalo kao keč-fraza druge epizode, umesto preduge molitve Svetom Georgiju iz pilot epizode. Sex sells – čak i kod Nemanjića!
Ono što ostaje kao logičan zaključak o lošem startu serije jeste očigledan propust nadležnih na Javnom servisu. Dakle, kada se neko ozbiljno pozabavio produkcijom i supervizijom, stvar je malo popravljena. Zamislite samo kako bi to izgledalo da je toliku pažnju RTS posvetio seriji i tokom snimanja, ihaaa…
Slučaj je hteo da se ponovljeni start Nemanjića na RTS poklopio sa medijskim transferom sezone tokom kojeg je Žika Nikolić, poznatiji kao Žika Šarenica, a još poznatiji kao Žika Seljak, kao aktivni penzioner sa RTS-a prešao na televiziju Pink. U panici koja je nastupila, u Mitrovićevoj medijskoj pobedi i šampanjcu kojim su proslavili potpisivanje ugovora, osetilo se da je Žika konačno stigao među svoje. Emisija će biti sat duža, a sada će pasti sve maske i rampe – Žika će kao penzioner ostvariti srpski san. Zaradiće velike pare i biće na Pinku!
Tamo je već krenula serija Radoša Bajića „Šifra Despot“, pa je ekipa kompletna.
„Rađanje kraljevine“ i transfer „Žikine (Tijanićeve ili RTS-ove) šarenice“ ipak bi mogli Javnom servisu da donesu nešto dobro. Mislim da je katastrofalno pogrešno meriti kvalitet programa isključivo rejtinzima jer će se pokazati da je razlika između emisija RTS-a i Pinka samo u inserteru sa oznakom kanala. Da bi se dobila dobra igrana serija, neophodno je u što većoj meri angažovati spoljne produkcije i ne zanositi se potrebom da se ponavljaju megaprojekti poput „Vuka Karadžića“ ili „Seoba“ – jer RTS za to nema ni para ni kreativnog kapaciteta.
Što se tiče Žike, mislim da je RTS dobio priliku da se okrene sasvim novoj publici u sasvim novom pakovanju. Plašim se samo da će inercija ovog sistema tražiti „novog Žiku“, sve sa folkloristima i opskurnim jurodivim „čuvarima srpstva“.
Na kraju, kao TV manijak mogu da budem samo ponosan na auditorijum u Srbiji. Ukoliko stavi ego po strani i racionalno sagleda činjenice, RTS bi mogao da primeti kako je naša publika izgradila visoke kriterijume, jer su danas televizijske serije produkcijski nadmašile filmove. Dakle, možda će autorski ego biti pogođen ili će menadžment pokušati da odbrani nedostatak kontrole projekta, ali pilot epizoda kao indikator kvaliteta je prvi put u Srbiji dala pozitivne rezultate. Publika je dala svoj sud, na osnovu kojeg su izvršene korekcije i konačan rezultat je ispao-bolji. Za razliku od stvarnosti, gde greške ponekad ne možete da ispravite, na televiziji se materijal jednostavno – premontira…
