Predsednik Tadić pažljivo merka dan kad će našu zemlju kandidovati za članstvo u EU: uza sve što smo učinili da se dopadnemo moramo odabrati i dan kad su članovi žirija sentimentalni, veseli, pripiti, tronuti i sl., dakle potrebno je da naša molba stigne u nekom trenutku koji će neznano doduše kakvom simbolikom magijski smanjiti hroničnu nakostrešenost prema nama. Bio sam slobodan da pro bono preporučim Vavedenje (Vovedenie Sv. Bogorodice u Hram), uvođenje Srbije kao najčednije među državama u porodicu evropskih naroda…
Magijskom načinu razmišljanja pribegli su i sinovi evropskog racionalizma: ukinuće nam vize 19. decembra, na Sv. Nikolu u čiji delokrug ulazi i zaštita namernika. Baš lepa pažnja, Sveti Nikola će biti zgodan da upamtimo kad je pao šengenski zid. Koje to godine beše? Pa one kad je Berluskoni klunirao Borisa Tadića.
&
Prijatno je imati predsednika koji nadmoćno podnosi šale na svoj račun, na Berluskonijevo „reč dajem predsedniku Kluniju“ Tadić nije uzvratio: „Grazie, Deni de Vito!“, ili tako nešto, nego se topio kao Koštunica kad su mu Amerikanci nakon petominutne vladavine dodelili titulu državnika godine. Okuražen smehom gostiju domaćin je rekao da naš maternji jezik nije ni izbliza melodičan kao italijanski… Kao da jezik ima ikakvu obavezu prema muzici! I kao da se pukim slušanjem nerazumljivog tuđinskog govora može reći ima li muzike u njemu ili ne (kancona i opera nisu jedini muzički oblici, nisu cela muzika, ima odlične muzike komplikovanije, suvlje i tvrđe nego što je italijanska). I to je uspaljenom domaćinu bilo malo pa je kao pripadnik više rase izjavio kako bi baš voleo da čuje operu na srpskom…
To mi je hvala što sam branio Berluskonijevo ljudsko pravo da bludniči u svome vrtu ako su partnerke punoletne i ako se bahanalijama prepuštaju dobrovoljno, predlagao sam da karabinjeri radije stanu za vrat paparacima i novinama koji mu zadiru u privatnost! Berluskoniju se srpski jezik ne sviđa! Što je izjava neznalice! Jer je jezik, svaki, onoliko lep koliko ga dobro naučiš: ukoliko bolje vladaš njime, utoliko više uviđaš njegovu raskošnost i njegovu, kao i svakog drugog jezika, sveobuhvatnost i sposobnost da iskaže ama baš sve – to bih ja rekao, motreć pomno da simultani prevodilac nijednu moju reč ne ublaži. Predsednik Tadić se da zlo bude veće još hvalisao kako pored francuskog i engleskog govori i italijanski, jer nam je Italija bila susedna zemlja… Ali i mi smo Italiji bili susedna zemlja, sa obalom sto puta razuđenijom od njene, pa Silviju nije na pamet palo da kupi udžbenik „Srpskohrvatski bez muke i bez potrebe“! Time se još i diči te zadirkuje prijatno ošamućenog gosta – kome u ušima slađe od blagoveštenskih zvona zvoni Kluni-Kluni – kako bi baš voleo da čuje neku operu na srpskom. Naš najveći sin trebalo je da kaže: „Pa možete to da čujete, reći ću mojima da vam to narežu! Znate, ja zbog svoje vezanosti za sport i razonodu, a i zbog silnih putovanja, ne mogu sad iz glave da vam nabrojim srpske kompozitore, ali imamo mi opere, Petar Konjović, pa Gotovac, da li Pero ili Jakov, ne, pre će biti Jakov, govorilo se, mada više nije politički korektno, da mu je najveći uspeh Ero, a najveći promašaj Pero, znači, ima opera koje su bile na srpskohrvatskom, Jakov Gotovac je mislim iz Splita, nemojte me držati za parolu, tj. za reč, ali nam je mezzo secolo bio sugrađanin, ill nostro concittadino, Jugoslavo, a glavni mu je junak bio Užičanin, Ero, pa neka je bio i iz Hercegovine, svejedno…
&
Šta ako i Sveti otac dođe u napast da se šali sa visokim gostom koji malo malo pa u Vatikan: „Lepo je videti vas opet, mister Lurch, hvatate li vi ‘Adams Family’, ha, ha, ha!?“, ali se to nije desilo. Još pod utiskom svečanog susreta sa Tompsonom i Mesićem (koji sanja da pomiluje Norca*, nepalog borca, u ime Norca, i Sina i Svetoga duha), napregnut kako mu ne bi promakao Tadićev poziv da skokne do Srbije, Sveti otac nije ni pokušao da dosegne gargantuovske kalambure italijanskog premijera. Čitajući docnije nekoliko puta transkript razgovora sa predsednikom Srbije papa se osvedočio da ni ovog puta nije pozvan u Srbiju. Tja. Mogao bi ga Tadić kao svetovni vođa pozvati, ali papa nerado posećuje neku zemlju ako ga i tamošnja crkva ne pozove od sveg srca, a u sekularnoj Srbiji ima više ravnopravnih crkava, vera, pa i sekti, pa ako poglavar Rimokatoličke crkve bude čekao da ga crkve ujedinjene pozovu, neka mu Gospod podari dug život. Ako pak živi u nadi da će mu se SPC smilovati i pozvati ga, neka mu Svevišnji podari još duži život: nasuprot slučaju generala Norca, koga bi predsednik Hrvatske da pomiluje usled novih okolnosti, između Vatikana i Srbije nema nijedne nove okolnosti.
&
Nisam pratio životopis hrvatskog generala Norca, i nisam znao nove okolnosti koje predsednika Mesića, izmuštranog nečistom savešću zbog svojevremenog neuspelog nagovaranja generala Gotovine da se preda, nagone da razmišlja o pomilovanju gen. Norca. Mislio sam da se potonji u kaznioni preporodio, da se bavio humanitarnim radom, da je besplatno opismenio nekolicinu robijaša, da se zamonašio, kad naprotiv, gen. Norac se kao osuđenik oženio, i to je ono što mu daje pogled na svet posve drukčiji od onoga usled kojeg je počinio ratne zločine na tri mesta.
A da je primio islam, pa da ima nekoliko hanuma (premda su u haremu pod ključem bile pripadnice lepšeg pola, a ovde bi bilo obratno), imao bi više poseta, a predsednik Mesić imao bi više okolnosti koje bi govorile u prilog gestu predsedničkog milosrđa.
