Bez prenemaganja, molim i bez građanskog licemerja! Svrha je ovoga ogleda da se isprave nepravde i da se progovori o nečemu što svi izbegavaju kao da ga nema – a ima ga. To što je baš mene zapalo da se time bavim – e, pa ko mi je kriv; ionako se stalno bavim svačime što drugi izbegavaju, pa se onda vucaram po sudovima i još gore.
Nepravda je sledeća: muškarcima se zamera što tu i tamo odvale poneki prdež – ili, što je još gore, upuvaju se („Kad prdi, ne smrdi, al’ kad se upuva, da te Bog sačuva“; banatska pesmica). Pre mnogo godina video sam na jednom zidu u bivšoj nam državi pobedonosni grafit: „I žene prde!“ Anonimni mudrac nije mogao da se uzdrži, očigledno. Dakle: svi sisari – od miša do slona – prde i to nije sporno (za delfine i kitove ne znam, pitajte koga treba). Prdež je pojava fiziološka, potrebna i blagorodna; to znate i sami, nego se skanjerate i pravite se fini kao segedinske sobarice. Nije, prema tome, u redu niti bogougodno samo muškarce optuživati za prdenje, ali – kako izgleda – oni tu dođu najzgodnije. Fine gospođe to izvode diskretnije, ali izvode, kako čujem. Ostali sisari nešto se ne brinu: koliko puta mi se, dok sam kao klinac sav sretan držao kajase seljačkih kola, konj isprdeo u lice, sav sretan pritom. To nije bilo strašno na otvorenom. Moja mačka, sva fina kakva je, to radi diskretno – ali radi. O slonovima neću ni da mislim.
S punim pravom i očiglednim razlozima smatra se da nije pristojno prdeti u zatvorenim prostorijama ili u većem društvu. Ima, doduše, civilizacija koje ne mare: Bavarci, na primer, uživaju da se ljudski isprde ispred pivnice, sve takmičeći se ko će glasnije; to rade čak i u vozu Bon–Minhen; znam, bio. Možda ima i drugih, ne znam; antropologija mi nije struka. U ostatku hrišćanluka to se ne smatra za pristojno od početka. Meštar Fransoa Rable izveštava nas, na primer, da je neki rimski velikodostojnik ispustio svoju pagansku dušicu sve uzdržavajući se da slučajno ne prdne pred carem Hadrijanom. Čista šteta, jer je imperator bio čovek blag, mudar i poznavalac ljudske prirode i ne bi zamerio; verovatno bi od toga napravio neku šalu. Da se nije ustezao, taj patricije poživeo bi sve do svoje smrti, zavidljivcima uz inat. Rable, lekar po zanimanju, navodi slučaj kao ilustraciju opasnosti od uzdržavanja: stiskanje prdeža, naime, nije nikako zdravo i ne prija gastrointestinalnom sistemu. Nije nas premudri Bog tek tako, bez neke, stvorio prdonjama. Treba, dakle, imati razumevanja kad se nekome – muškome ili ženskome čeljadetu – omakne vetar i ne treba praviti pitanje. Bolje i tako nego ugrožavati zdravlje. Ne prdi se u crkvi i na službi Božjoj, pa makar i na otvorenom. Moj tata, đak-narednik u Bileći 1939, pričao mi je kako im je bila zabava da nedeljom na vežbalištu prde tokom liturgije – sve dok se neki matori narednik nije setio da ih ponjuši s leđa, ispod kragne od bluze; onda ih je prošlo veselje. Gospodin tata imao je i na tu temu svoju maksimu: ako već prdneš u društvu, ne izvinjavaj se nikako; to je kao da si još jednom prdnuo. Mislite o tome.
Klasici su i o tome mislili: u biblioteci sv. Viktora na Sorboni javlja se i učena knjiga „Ars honesta pettandi in societate; per M. Ortuinum“ (Čestita veština prdenja u društvu), kako nas izveštava dr. med. univ. M. Alkofribas (Pant. lib. sec. VII). Tek mnogo kasnije, krajem 19. veka, za vreme la belle epoque, u pariskim kabareima i boljim burdeljima pojaviće se legendarni Prda (le Petomane), o kome su sa uživanjem izveštavali i cicvarićevski tabloidi u Beogradu: čovek koji je, pristojno odeven u noćnu košulju, umeo da vešto i muzikalno otprdi razne muzičke partiture – uključujući i Marseljezu. A? Umetnici i vrhunske prdonje: ko bi se od vas, sve i da ume, usudio da otprdi Bože pravde, a? Ne zaboravite da je Parizlija Prda svoje prdeo usred najstrašnijeg francuskog pompijerskog patriotskog militarizma, usred revanšističke pomame zbog francusko-pruskog rata iz 1871, koja će ih kasnije i dovesti do čega ih je i dovela, sa sve njihovim senilnim generalima i maršalima; kao i 1940, uostalom.
Videli smo da prdenje i nije tako beznačajan posao kao što bi neko pomislio. Priča se za neku lepoticu, bogatašku kćer iz srbijanske provincije, da je prdnula u pogrešnom trenutku; da su je odmah prozvali Prda, pa da se zato nikada nije udala. Nešto ne verujem, mada ih znam kakvi su. Odmah da vam kažem: pasulj, sočivo, boranija i bob igraju ulogu, ali ne neophodno. Prdež će vas iznenaditi i posle navodno bezazlene hrane, jer je takva čovekova (i ostalih sisara) priroda. Ti metansko-butanski visokozapaljivi gasovi nastaju u nama neizbežno i nužno – od svega. Dok smo bili ekološki nastrojeni klinci, razmatrali smo mogućnosti eventualnog „kaptiranja“, je li, tog dragocenog bio-goriva, kako ga danas zovu. Iz nekoliko prdeža dao bi se napuniti plinski upaljač kineskog tipa; iz mnogo više išao bi i autobus GSP-a. Ali nema još tehnologije za to; bez brige, smisliće već neko i uvešće poresku olakšicu na uhvaćene i iskorišćene prdeže. Samo polako.
