Svemu je kriva kukuruzna pogača. Jeste da je mala i da je prodaju po pljačkaškoj ceni, ali ne mogu da joj odolim. Zato sam, iako u velikoj žurbi, trknuo do Maxija u suterenu Beograđanke – bilo mi usput – zgrabio hlepče i zaždio prema kasi; okom iskusnog Otimača Vremena spazio sam blagajnu kraj koje je stajala samo jedna mušterija, a u njenoj korpi pišljiva dva artikla. Sjajno: dok kažeš „živeo gradski prevoz“, već ću biti na ulici, hitajući ka prokletim Obavezama. Sjurio sam se na kasu, poletno se zakucao iza čoveka-sa-dva-artikla, a onda se nešto dogodilo, u vremenu se otvorila neka kosmička pukotina, i ono je stalo, lepo sam mogao čuti apsolutnu tišinu totalnog, nadzemaljskog Nedogađanja. Onaj čovek i kasirka nešto su lagano, ama službeno (očigledno nisu bili ćeretavi poznanici) konverzirali – ne znam šta, po navici slušam vokmen, a ne prolaznike – i to Nezbivanje, to Nenapredovanje potrajalo je… eonima, valjda. Vreme je, dakle, stajalo, a istovremeno jurilo kao mahnito. Ne znam kako je to moguće, nisam Stiven Hoking. Činilo mi se da vidim kako sve troje starimo i umiremo, zatim to isto čine naši potomci, jedni, drugi, deseti… mnogo, mnogo milenijuma kasnije, ta minorna Dva Artikla u korpi mog sugrađanina još su bila nenaplaćena iako su ovo dvoje sve vreme nešto radili, moj jedini artikal još nije bio ni blizu tome da prođe kroz platnu obradu, a onda je kasirka ustala sa svog mesta i spokojno krenula nekuda da gospodinu zapakuje vino! Ako pokušam da „objektivno“ izmerim vreme otkad sam stao za kasu, morala su proći bar tri-četiri minuta, bez kićenja. E, kada je gđica nakon svih onih misteriozno potrošenih eona krenula u packing bussiness, ostavljajući me da sa svojom glupom pogačom čekićam još koji eon dok se ova sasvim ne ubuđa, meni je Pukao Film, i učinio sam ono što ljudi u takvim situacijama obično čine, dakle, nešto glupo… Maximalno iznerviran, bacio sam pre mnogo eona spremljenu novčanicu od 50 dinara na pult – ono žućkasto kukuruzno čudo košta 30 dinkića – i hitro krenuo s hlepčetom ka izlazu. Kasirka je povikala za mnom da ne mogu tako da iznesem elektronski „neocarinjenu“ pogaču, zbog alarma; vratio sam se metar-dva do najbližeg pulta i – O. K., you won! – odložio pogaču, te se bez reči uputio ka izlazu, dok je sirota žena vikala za mnom da uzmem svoje pare, vajda je. Nisam ih uzeo: tih pedeset dinara, ostavljenih For Nothing, mogu slobodno da smatraju za dobrovoljni prilog onom Miškoviću da, recimo, obuči i zaposli pakere u svom turbodiskontu… Usput budi rečeno, ovaj trivijalan problem se „u svetu“ rešava ekspres-kasama, samo za one s manje od (obično) pet artikala. Pakovanje obaška.
Ako nešto Beograd i Srbiju čini najzapadnijim krakom Levanta, onda je to stoički odnos prema vremenu-kao-kategoriji: ovde svi toga imaju na bacanje, preliva im se. Ne, zapravo nije tako: možda na pravom Levantu tako i jeste – mada mi i to u ovoj „strrrašnoj globalizaciji“ sve više liči na jedan od onih dražesnih kulturrasističkih stereotipa – ali ovde definitivno ima sve više sveta koji, aman zaman, ima svoje Obaveze i svoje Rokove, i sve to sasvim ozbiljno shvata. Ništa, međutim, u infrastrukturi grad(ov)a, ali i u mentalnoj infrastrukturi ljudi koji na bilo koji od bezbrojnih načina opslužuju tog mnogoglavog moloha zvanog Gradski Život, nije prilagođeno tome. Naprotiv, aksiom života (naročito) u Beogradu je da je Sve Vreme Sveta nešto što pripada svima, te je utoliko – iako ste smrtan čovek, s ograničenim resursima svake vrste, pa tako i onim vremenskim – i vaše vreme nešto čime svako može da raspolaže kako mu se ćefne: polako, batice, gde žuriš? Vidi što je lep dan za samoubistvo! Ako, pak, iskažete stanovito nestrpljenje ili protest zbog nekog nepotrebnog, besmislenog i lako otklonjivog Vremenskog Začepljenja, sva je prilika da ćete ispasti nepristojni namćor. No, to ipak morate da učinite: u protivnom ostajete krpa, biće bez samopoštovanja. Jednom sam tako, u restoranu u koji često zalazim, naprasno postao nevidljiv: iz meni nedokučivih razloga, konobari su me tog dana uporno, sistematski zaobilazili, i nikako nisam dospevao ništa da naručim. Sad će vreme za večeru, a ja jadan i ne ručah, nano… A da li mi se žurilo? O, da. I ne mislim da se pravdam zbog toga. Kada sam izgubio svako strpljenje, obukao sam kaput, prišao jednom od verolomnih Pladnjonosaca i tutnuo mu u ruke tačno onoliko para koliko bih potrošio da sam vaistinu naručio ono što sam nameravao, plus bakšiš, i rekao mu da ja sad moram da idem (sad kad je najlepše!), a oni neka se slobodno posluže: nenuđen ko čašćen. Posle mesecima nisam, od silne ljutine, zalazio tamo. Otkad sam se vratio, gospoda su vrlo ljubazna i brza, ne mogu da se požalim. Pa posle neka neko kaže da lični primer nema vaspitno dejstvo!
Neko će možda, počem, pomisliti da pripadam apologetima japi-kulture, one u kojoj sve mora da bude brzo i sterilno… Taman posla. Slow food je svakako superioran fast foodu, i možete mi verovati na reč i stomak da znam sve o tome. Ja samo želim da prvo osetim njene čari, te japi-kulture, ne bih li potom mogao da je svisoka pljujem i izbegavam njene pogubne učinke gde god mogu. Zato je ovo o čemu govorim zapravo pitanje slobode i građanskog samopoštovanja, dakle, nešto eminentno političko i, bez sumnje, vrlo tranzicijsko. Na drugoj strani – lenčarenje, dokoličarenje, traćenje vremena… Sve je to vrlo cool. Pod uslovom da ste to izabrali, i da sami i svojevoljno i sa znalačkim merakom traćite svoje vreme, ne smetajući drugima. To je za svako poštovanje. Nevolja čuči u tome što u aljkavim i dronjavim zajednicama obuzetim fatalizmom Večitog Sada to vaše vreme grabežno i drsko traće i uzapćuju drugi a da vas išta pitaju: šoferu se ne vozi – autobus stoji, a ka’će krenut’ ne zna se; šalteruša toroče u slušalicu – vama rastu brada, rep i rogovi s druge strane stakla; konobar se nalaktio pa razmišlja o kvazarima i pulsarima – vi gladni gledate kako vam ističe Pauza Za Ručak. Otuda je reforma odnosa prema vremenu – svom, a svojih bližnjih još više – ono što valjda suštinski opredeljuje razliku između životarenja u postsamoupravljačkom limbu i bitisanja u propulzivnoj tržišnoj civilizaciji, takvoj kakva je. A za onih 50 dinara ćemo lako: svaki dinar uložen u edukativne svrhe dvostruko se vraća!
