Iako do Nove godine ima još dve nedelje u kojima će građani i političari svim silama pokušati da poprave nepovoljan utisak glede brige za drugog, Milorad Vučelić već je proglašen za najplemenitiju osobu 2005, njegovo izlaganje o ljudskom pravu bolesnika da se leči u moskovskom institutu „Bahuljev“ toliko je potreslo članove žirija da su se kolektivno prijavili kao davaoci krvi za osobu koja je laureata i inspirisala za nagrađeni esej, tri člana žirija hoće da doniraju srčane mišiće iako su svi mlađi od pacijenta a svesni su da se eventualno presađivanje ima obaviti ove zime.
Slobodan Milošević izrazio je želju da zimski raspust provede u krugu porodice, tačnije na kućnoj nezi u Institutu „Bahuljev“. Pravo pacijenta da bira lekara zagarantovano je svim građanima naše zemlje (poverenje koje Milošević ukazuje ruskim lekarima primljeno je na VMA kao neočekivani, nezasluženi šamar, ali neka se rukovodioci naše najuglednije medicinske ustanove upitaju čime su proigrali predsednikovo poverenje), gospodin Vučelić je na televiziji uprkos zanovetanju jednog ministra i jednoga gradonačelnika nadahnuto, u temperamentnom rafalnom govoru koji ga krasi od dana kad je živeo u vijetnamki, objasnio kako svaki čovek, pa ne znam šta da mu se stavlja na teret, ima pravo da se razboli, predsednik Milošević je to pravo iskoristio, čime je stekao ljudsko pravo da se leči tamo gde mu bolesno srce želi a ne tamo gde mu imperijalisti šalju ubogog palanačkog lekara opšte prakse!
Jedan od oponenata pokušao je da krivicu za pogoršanje prebaci na samog bolesnika: odbivši advokata S.M. je navalio da čita milijardu i dvesta hiljada stranica materijala mesečno čime jeste postao jedan od najnačitanijih ljudi današnjice, ali je zamorio očno dno, obe pretkomore… Najplemenitiji je objasnio da ljudsko pravo na lečenje u institutu „Bahuljev“ nema nikakve veze sa time je li bolest nasledna, zarazna ili indukovana kakvim preterivanjem: Duma se raduje i gordi što je čuveni pacijent od tolikih zemalja odabrao matušku Rusiju, poslaće garantno pismo u Hag, a našoj Skupštini neka je na čast što bivšeg šefa države nije stavila ni na dnevni red!
&
Pad generala Gotovine u ruke policije koja je dotle hapsila samo pijane turiste doveo je hrvatsku elitu u nepriliku, život u globalnom selu osujetio je prirodnu želju političara da zapadu kažu jedno a vlastitom življu nešto sasma suprotno. Da je Gotovina dospeo u Hag sredinom sedamnaestog stoleća, hrvatski veleposlanik odneo bi u Brisel zapečaćeno pismo: begunac je pao zahvaljujući temeljnoj istrazi hrvatskih pandura koji su inozemnim kolegama prepustili samo čin hapšenja… U isto vreme, dobošari bi po selima i razuđenoj hrvatskoj obali objašnjavali da Veliki župan i svi oko njega duboko žale zbog toga što je u Španjolskoj uhićen najveći heroj domovinskog rata, a do čega je došlo poradi toga što nije hteo da nosi nijednu od vlasulja koje mu je vicekonzul u Madridu stavio na raspolaganje…
Boduli, zagorski kmetovi i slavonski paori ne bi znali šta stoji u brzojavu otpremljenom na daleki sever, u Briselu se ne bi znalo da je u domaji rečeno nešto suprotno… Čak i kad bi neko razotkrio dvostruku igru banskog grada Zagreba, ta bi se igra samo produžila, vrhuška bi u poverljivom tonu zapadu rekla: „Morali smo odigrati taj demagoški vodvilj da ne bismo imali nemire još uvek neprosvećenog pučanstva“, dok bi puku bilo rečeno: „Vi znate da Hrvat ne bi odao i prodao Hrvata, ima trunke istine u glasini da smo se pred strancima ponosili onim čega se pametan stidi, ali vaša srca znaju da je to ono što smo morali kazati jer nam je njihova pomoć potrebna da kupimo i mi nešto džebane koja će nam trebati da se već jedared osamostalimo i stanemo na zdravu hrvacku nogu!“
Koštunici i Tadiću bi leglo da Karadžić i Mladić budu uhapšeni jedan u Italiji drugi u Engleskoj, ali ovi naši nemaju tu nomadsku i svetsku žicu koja je krasila hrvatskog pobeguna, naši ne mogu da se odvoje od rodne grude, a Gotovina je još kao junoša bio svetski čovek, legionar koji je u Francuskoj osuđivan za otmicu, pljačku i iznudu…
Zaista, zar ne bi bilo lepo da neki bobi dovede u stanicu beskućnika a da to bude naš Radovan („Pokušao sam da mu strgnem periku, ali ju je bloody bastard zalepio dvokomponentnim lepkom“, rekao bi pozornik šefu smene). Ili. Vod karabinjera uhapsio je na brdu Fiesole osobu sa po svemu sudeći krivotvorenim pasošem na ime Mlatko Radić koja je kampovala izvan za to predviđene zone a u policijskoj postaji odbila da skine kapu sa zaravnjenim krovom! Najevropljanin 2005. bi koliko ga grlo nosi uskliknuo: „Je li Karli del Ponte sada jasno zašto su naši danonoćni napori ostajali jalovi?!“, ministar odbrane rekao bi: „Eto zašto čak ni imenovanje mene za ministra odbrane nije urodilo ni hapšenjem kolege generala na teritoriji SCG ni njegovim samoubistvom!“…
Ni Zagreb ni Beograd nisu u konfliktu sa haškim traženicima, dapače! Traženici su se upravo zbog nas zamerili nepravednom svetu i mi ćemo im, kad su već imali peh da padnu, davati garancije, kupovati avionske karte, poklanjati škode i slati ih na noge konzilijumima koje oni odaberu…
Ali, Gotovina je in custody, naši još nisu i vladajuća klasa u Beogradu može samo da zavidi Hrvatima što je njihovog narodnog heroja sudba (suvremena udba?) poslala na Kanarska ostrva, gde se ovaj, zadovoljan svojom vanjštinom, nije niti maskirao, pa je pre ili kasnije morao postati plenom prvog policajca koji od duga vremena lista međunarodne poternice.
