Pravda za frizerku

Otkad je udarila ova korona, a tome je tačno godinu dana, sve je teže pratiti opozicionu šik-modu tako da uvek budeš na pravoj strani, a to je kanda ona strana na kojoj nije „Vučić“ u tom trenutku. Mada će možda taj isti „Vučić“ već sat ili dva kasnije doći baš tamo, ali ništa zato, „mi“ se odmah pomeramo na neko drugo mesto… Teško je to ševrdanje čak i pogledom pratiti, a kamoli učestvovati; nije to ni za moje godine ni za moj zdravstveni karton. Šalu na stranu, nije to ni za moju pamet: ne dam, naime, da mi je vređaju. Ni sa jedne strane.

Kako to ševrdanje puno normalnoj pameti nepodnošljivih kontradikcija izgleda? Evo sasvim svežeg primera, takoreći u direktnom prenosu: upravo u vreme kada nastaje ovaj tekst (utorak predveče), na dva najistaknutija mesta na jednom vrlo istaknutom i popularnom „antirežimskom“ sajtu kočopere se dva vrlo zanimljiva i za našu priču indikativna teksta. U prvom se – što je (i) na ovom sajtu vrlo čest manir – lamentira nad time kako, eto, država (oličena u nemedicinskom delu tzv. kriznog štaba) uporno izbegava ili okleva da uvede oštre, stroge i dugotrajne mere tzv. lokdauna, a koje su nam navodno jedini spas od daljeg razbuktavanja zaraze. A baš to, eto, epidemiolozi-štablije traže, mada, po mišljenju ovog sajta i pretežnog dela tzv. opozicione javnosti nedovoljno energično; s druge strane su nerežimski epidemiolozi koji predlažu još strože i dugotrajnije „mere“ (to su oni „ujedinjeni protiv kovida“ i okolna ekipa), što kod naših sajtadžija izaziva prolome oduševljenja. Dobro. Dakle, „opoziciono“ je biti za tvrdi lokdaun i kritikovati tzv. Vučića i ostale zato što uporno izbegavaju da ga vrate?

Međutim, cvrc, odmah do tog pro hard lockdown teksta, ništa manje istaknut, nalazi se tekst otvorenog pisma izvesne vlasnice frizerskog salona, upućenog Aleksandru Vučiću koje, svedeno na dve rečenice, glasi ovako: „Plaćam sve dažbine i poštujem sve Mere, a ovi tvoji mi ipak, iz nejasnih ‘epidemioloških’ razloga, zatvaraju salon i ne daju mi da radim k’o čovek. Zašto onda ti ne snosiš troškove mog prisilnog nerada i ne hraniš moje dete?“ I ovo pismo, inače vispreno i besprekorno tačno, takođe izaziva primetno oduševljenje kod naših sajtadžija, ali i kod njihovih čitalaca, dobrih reprezenata šire „antirežimske“ javnosti.

U ovom drugom tekstu, dakle, „Vučić“ i režim bez pameti i duše, neselektivno i brutalno uvode lokdaun, ostavljajući nedužne ljude bez hleba. I to ljude čija je delatnost, trezveno sagledano, epidemiološki skoro sasvim bezopasna.

I sad, šta ja da radim, ako želim da dosledno budem „protiv Vučića“ ali i da se istovremeno ne osećam kao magarac? Drugim rečima, da li je „Vučić“ sve sa ekipom, doktorskom i nedoktorskom, zlikovac zato što uvodi tvrdi lokdaun i njime kinji ovo ionako isceđeno društvo ili, naprotiv, zato što lokdaun ne uvodi, „pa će svi pocrkamo od virus“? Može da bude prvo, može da bude drugo, ali izvinjavamo se: ne može da bude oboje! Odlučite se, brothers & sisters! Izaberite stranu! Tačnije, razaberite se u stvarnosti bar toliko da ne skačete sami sebi u usta na dnevnoj bazi…

Ova smućujuća i sluđujuća vrteška traje malte ne od prvog dana epidemije. Prvo se ultimativno zahtevalo od vlasti da uvede vanredno stanje i sve što uz to ide, a onda se kukalo zbog ograničavanja građanskih sloboda. Kao da je vanredno stanje mačji kašalj, a ne katastrofalan poremećaj u normalnom, legitimnom i slobodnom funkcionisanju društva (čita li ovde iko Agambena?)… I ništa se bitno nije promenilo za sve ovo vreme od tada do danas: zatvaraj sve, odmah, zauvek, nehajni i neodgovorni idiote!, a onda, minut kasnije: a kako i od čega misliš da mi živimo ako nas pozatvaraš, despote i tiranine?

Odakle dolazi ova šizofrenost? Od kobnog nerazdvajanja pojmova, moglo bi se reći. Trebalo je „Vučića“ i „koronu“ razdvojiti od samog početka, a naročito od ukidanja (neustavnog) vanrednog stanja. Ozbiljni i fundamentalni razlozi da se bude protiv Vučićevog režima postoje od samog njegovog početka, dakle, mnogo su stariji i dublji od pojave tamo nekog virusa, pa makar to bio i virus koji je ispreturao svet naglavačke. I to je jedna priča. A samu epidemiju i mere protiv nje treba meriti i o njima suditi nezavisno od političkih simpatija, ali zato i te kako zavisno od toga kako gledate samu tu stvar usred čijeg divljanja živimo, i koja je mnoga ljudska verovanja i mišljenja stavila na probu, a mnoge karaktere i principe na kušnju. Jer su one druga priča. Zato mene, da izvinete, baš briga da gledam šta oko epidemije radi „Vučić“ pa da trčim da u svakoj prilici zauzmem onu suprotnu stranu. Ne, moj koronski „neprijatelj“ je ideologija i praksa lokdauna (koja je, pak, globalna pošast): gde god joj se „Vučić“ priklanja, urlaću protiv njega; gde god joj ne pribegava, smatraću da pametno čini, pa makar to činio iz razloga i motiva koji mi nisu bliski ni dragi. A svakoga ko je za zaključavanje ove zemlje, njenih ljudi i gradova, a sve u ime pogubnog lokdaun-fantazma (anti)utopijske epidemiološke „čistote“, smatraću opasnom štetočinom, pa neka je hiljadu puta „protiv Vučića“.

Ne marim uopšte da neko ko na famoznu pandemiju i borbu protiv nje gleda sasvim drugčije od mene misli sasvim suprotno, samo neka, zaboga, bude dosledan! Dakle, ili ste za konove i ostale radovanoviće, ili ste za za frizerku! Vučiću je ionako svejedno, sve dok on drži ključeve.