Naopak doživljaj: Otkud nam vera da smo bolji od Crne Gore
Neko je ovde u nedostatku boljih ideja izmislio da smo centar jugoistočne Evrope, najvažnija zemlja u regionu, i ne znam šta još… U tom smislu činjenica da je Crna Gora potpisala Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji, a nama odlažu i paragraf na taj dokument, u srpskoj političkoj eliti doživljena je naopako. Rađa se jedna vrsta kontraproduktivnog prezira: ako su oni nešto potpisali, to im ništa ne vredi, ionako će u Evropu ući u paketu s „centrom jugoistočne Evrope“, tj. s nama bez kojih i nema Evrope… Prezir prema tuđem uspehu najbolja je potvrda našeg neuspeha.
Možete vi, poštovani čitaoci, misliti o Crnoj Gori što god vas je volja, ali oni su dokazali osnovnu političku premisu na kojoj je Milo Đukanović dobio referendum. Ona je glasila: bez Srbije kao balasta, brži je put u Evropu. Potonje vesti iz Brisela to potvrđuju, mada ja lično mislim da su srbijanski potencijali nekako primereniji evropskom shvatanju potencijala Evrope nego što su klijentelistički odnosi Crne Gore s onima koji imaju para – pa bilo da se radi o famoznim Rusima ili misterioznim Srbima. Trećih tu i nema. Nije reč o tome da je Đukanović pretekao mrtvog Slobodana Miloševića, nego o tome da živovladajući Srbijom, sa sve Vojislavom Koštunicom na čelu, nemaju adekvatne odgovore na izazove najmodernijeg doba: pozovite 9191 i za nadoknadu od milion evra prijavite Ratka Mladića, liči, da oprostite na izrazu, na neku sprdnju a ne na ozbiljnu politiku.
Nesvrstano mišljenje: Lažno obećanje o milion evra
Da se telefonom ulazi u Evropu, onda bih i ja mogao da se prijavim. Imam vrlo evropski račun za tu vrstu usluga, ali ispostavlja se da to nije dovoljno da bih se kvalifikovao za Evropljanina. Recimo da me to najmanje brine. Recimo, čak, vrlo hipotetički, da je meni vrlo malo stalo do statusa Evropljanina, u smislu pripadnosti jednom političkom korpusu, i da bi moja opcija bila više u pravcu neke nesvrstanosti nego bilo kakve pripadnosti, makar ova bila evropska, što mi kao stanje duha niko ne može ni dodati ni oduzeti. Najmanje ona državna vlast koja laže da bi za informaciju o Mladiću platila milion evra. Zamislite, makar hipotetički, da ja zbilja znam gde se taj begunac od međunarodne pravde krije, pa da okrenem telefon s brojem 9191 i prijavim generala sa sve kapom. Zamislite državu koja je samo čekala da se ja javim. Pojeo bi me mrak za pola sata, jer oni što rade za 500 evra mesečno znali su koliko juče gde je Mladić, pa se nisu mašili telefona, a sad veruju da su nekog prevarili ovom ponudom za dojavu.
Da postoji iskrenost u tom slučaju osnovane sumnje o zločinu genocida, ne bi nam nudili pare, nego bi, listom, po komandnoj dužnosti, zbog akta nečinjenja podnosili ostavke ili se posipali pepelom: od oktobra 2000 pa sve do danas. To oni varaju Evropu, manje nego Milo Đukanović što je vara, mada se ovima našima čini da su amateri u odnosu na njega.
Princip konvoja: Ko je lud da čeka na Srbiju?
Nama je ostalo da gajimo glupu i naivnu iluziju da će pristupnica Evropskoj uniji biti potpisana istovremeno za sve zemlje jugoistočne Evrope, po principu da će se konvoj ravnati prema najsporijem brodu – nama. Čak i ako se to dogodi, mada je teško verovati u takvo nešto, jedina naša korist biće tuđa šteta. Nije korist od evropskih integracija sadržana u konačnom cilju, nego je svaki stepenik na putu ka tom cilju ona vrsta uspona koja, koliko- toliko, obećava narodni napredak u ekonomskom i bezbednosnom smislu. Vera da bez nas nema evropske budućnosti drugih država u regionu i medijsko-politička, ili obrnuto, floskula da smo mi centar tog regiona jednako je tupava kao i vera da će neko ozbiljan pozvati broj telefona 9191 i onima koji su sakrili Mladića otkriti gde se ovaj nalazi.
Pozvao sam taj famozni broj i otkrio ono što se događalo i kad sam na početku grejne sezone, zbog kvara na kućnim instalacijama, zvao Beogradske elektrane: „Svi operateri su zauzeti, sačekajte…“
To će nam se dogoditi i kad budemo zvali Brisel. Reći će: „Sačekajte, Milo Đukanović je na vezi…“
