Nažalost, ma šta govorili, mi vrlo malo znamo o Kosovu, kao što i ljudi sa Kosova malo znaju o životu u Srbiji. Na skupu koji smo planirali da organizujemo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu trebalo je da ovdašnji i tamošnji istraživači predstave nalaze svojih akademskih istraživanja o delovanju civilnog društva i funkcionisanju političkih institucija. Međutim, skup je otkazan zbog bezbednosnih pretnji.
A onda su juče osvanuli plakati sa sramnim optužbama i imenima nekoliko nas istraživača koji smo učestvovali u akademskoj razmeni. Optužbe kojima smo već nekoliko dana izloženi su uvredljive i opasne. Pozivaju direktno na linč. Istovremeno, one u sebi sadrže još opasniju pretnju koja nadilazi napade na pojedinačne naučne radnike – tim se optužbama negira pravo na slobodu misli i značaj naučnih saznanja. Šalje se poruka da je dozvoljeno samo ono „znanje“ koje se slaže sa političkim stavovima ekstremističkih grupa i uteruje se strah svima koji se usude da misle ili rade drugačije.
Niko se ne rađa sa mržnjom
Veoma mi je žao što su u ovom targetiranju učestvovali i naši studenti koje, nadam se, pokušavamo da učimo kritičkom mišljenju, značaju otvorene i argumentovane debate i društvenoj vrednosti naučnih istraživanja. Ujedno sam zahvalna na brojnim porukama podrške koje od juče neprestano stižu, a posebno studentkinjama i studentima koji se javljaju sa divnim rečima razumevanja i ohrabrenja.
Niko od nas se ne rađa sa mržnjom. Nesigurnosti, manipulacije, razni oblici društvenog i političkog nasilja kojima smo svakodnevno izloženi oblikuju i naše identitete i ponašanje. I dalje verujem da većina nas osuđuje nasilje i da smo spremni da se borimo za to da ovu zemlju učinimo bezbednim i dobrim mestom za život.
Nada u tami ludila
Želim da kažem još ovo. Mnogi od nas i dalje pamte devedesete. Tada je, u mom prvobitnom okruženju, najednom postalo najvažnije ko je Srbin, a ko je Hrvat. Komšije su sve više sumnjali jedni u druge. Ljudi su dozvolili da jedni drugima postanu neprijatelji, Srbi i Hrvati. Međusobno nasilje i napadi, pljačkanje kuća hrvatskih komšija koji su u strahu napustili svoje domove, a potom pljačkanje srpskih kuća, nakon što su njihovi žitelji za vreme Oluje prebegli iz Hrvatske u Srbiju… Rat i mržnja koju su kreirale i hranile političke elite zarad svojih interesa razorili su moje i detinjstvo mnoge druge dece i uništili živote brojnih porodica.
Iz tog mi se perioda jedna stvar najjasnije urezala – ona o važnosti bivanja čovekom. Bilo je mnogo zla na obe strane. Ali bilo je i dobra – ljudi koji su pomagali jedni drugima u teškim trenucima, koji su čuvali kuće svojih komšija i uspevali da nekad, krišom, održavaju kontakte. Oni su u toj tami davali nadu da se može izaći iz ludila. I da ćemo to učiniti.
Prizivanje straha od „drugih“
Iako su ratovi na našim prostorima završeni, međusobna netrpeljivost se revnosno gaji. U javnom diskursu se svakodnevno priziva strah od Drugih u razne političke svrhe.
Danas kada gledam decu, moj najveći strah je da bi oni sutra mogli da prožive rat, da prođu ono što smo prošli svi mi, da budu prinuđeni da nose oružje.
Mene je iskustvo ratnog detinjstva uverilo u to da je građenje mostova, solidarnosti i brige jednih za druge, ma koje nacije ili vere bili, jedini način da živimo mir i slobodu.
Takođe sam duboko uverena da naša akademska istraživanja doprinose boljem međusobnom poznavanju i razumevanju, kao i razbijanju stereotipa, i da je naša dužnost da komuniciramo i pokušamo da gradimo mostove. To je naša odgovornost. I to je razlog zašto sam zajedno sa koleginicom iz Prištine pokrenula program akademske razmene.
Autorka je docentkinja na Fakultetu političkih nauka
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
