Prošle nedelje su profesori engleskog jezika u celom svetu bili na jezivim mukama. Svi su ih pitali šta znači kofefe ili kfefe (piše se covfefe), a oni nisu imali tri čuke iako se reč ponavljala u milionima tvitova širom sveta. A lansirao ju je, može se reći da ju je izmislio, američki predsednik lično. Onako, usput, šest minuta posle ponoći, verovatno malo umoran od napornog dana i hrvanja sa novinarima. Posle toga je otišao da spava, a probudio se u svetu novih dimenzija. Kao i uvek u njegovom slučaju, rekli bi cinici.
Možda vam se čini da pokušavam da budem duhovit, ali mrtav sam ozbiljan. Donald Tramp je pomerio još jednu granicu upotrebe društvenih medija, tačnije rečeno Tvitera, koji je njegovo osnovno sredstvo za komunikaciju sa svetom. Kfefe je ono što bismo nazvali greška u kucanju, Tramp je želeo da napiše „coverege“ u smislu da se požalio na neprestanu negativnu medijsku kampanju protiv njega („news coverege“ s tim da je news napisao ispravno). Kuckajući, u brzini, pobrkao je neka slova, ignorisao ponuđeni spelček, tvitnuo i napravio još malo istorije.
Evo zašto. Oni koji prate Trampa na Tviteru sada mogu da budu sasvim sigurni da su poruke na njegovom nalogu autentične i lične. Čovek sedi u Ovalnoj sobi ili spavaćoj čije ime ne znam i kucka po telefonu. Zaista, on. Predsednik. Ili Donald Tramp, šta god vam je od toga impresivnije. Ne radi mu to neki mladi „aprentis“ ili menadžer za društvene medije, nego on sam. Budući da pratim Trampa na Tviteru, dva dana kasnije uživo sam pročitao najavu da će se u četvrtak oglasiti na temu Pariskog sporazuma o klimi. Nekoliko minuta kasnije istu tu vest na Tviteru su počeli da objavljuju klasični mediji, citirajući upravo tvit koji sam već pročitao. Tramp me je pretvorio u svedoka, očevica. To je ta nova dimenzija sveta, direktna komunikacija sa najmoćnijim čovekom, teoretski dvosmerna, mada to nije sasvim dokazano u praksi.
Ako američki predsednik pokazuje toliko poštovanje za društvene medije, onda treba vrlo ozbiljno uzeti u obzir najavu da bi pri ulasku u Ameriku ili tokom apliciranja za vizu mogli da vas pitaju za sve naloge na društvenim mrežama koje ste koristili u prethodnih pet godina. One na kojima ste se otvoreno predstavljali, imenom i prezimenom, ali i one druge, gde ste „istresali gorčinu do kraja“, upozoravali, pretili ili činili bilo šta što bi američkim vlastima moglo biti naročito zanimljivo.
Big dil, rekli bismo, uvek mogu da izmislim ili prećutim. Nisam sasvim siguran. Ako verujemo Edvardu Snoudenu i Džulijanu Asanžu, onda američke službe imaju vrlo dobar uvid u sve što ih na internetu zanima. Ukoliko prijavimo jedan svoj nalog, mogli bi preko IP adresa i još koječega da utvrde da li je isto mesto dom još „nekih“ korisnika. Malo detaljnija analiza, ako neko oceni da je potrebna, mogla bi da dokaže sa prilično velikom sigurnošću da je reč o istoj osobi koja se različito predstavlja. Ta analiza ne mora da bude skupa, obavlja je superračunar za nekoliko sekundi, podaci su već u bazi. Sve što službeniku preostaje je da posmatra vašu reakciju kada krene da vam navodi identitete koji se dovode u vezu s vama. Pitam se samo koliko vremena će proći dok neko od skrivanja identiteta ne napravi biznis. I da li će poslodavci takođe uvesti obavezu da im sve svoje naloge iz prošlosti navedete u si-viju kada konkurišete za posao.
Tramp nam menja klimu, ako razumete šta hoću da kažem.
