U ovom gradu siromaštvo ima većinu, pomislio sam vraćajući se sa eksternog doručka. I više od toga, siromaštvo ovde ima sigurnu većinu. Prijatelji su i za mene našli smeštaj, i to u palati, dobro, nađosmo nekako ulicu, uveliko je noć, gde nam je palazzo, prilazi nam domorodac sa štakom koju po mom ortoped. mišljenju nosi radi vlastite živopisnosti: „Tražite palaco, a on vam je ispred nosa, ha, ha, ha, ovako izgleda palaco sa interneta…“ Cereka se kao oni muzikanti koji staju na muku Ašenbahu u Veneciji, pa se prodere: „Alesandrooo…“
Kapija je zabravljena, nema pred palatom nikakvog portira u mundiru iz vremena Napoleona, fasada našeg dvorca takva je da joj orah iz ruke ne uzmeš, Alesandro se odaziva na drugi poziv, ćutke nas pušta unutra, stepenište je dakako kameno, glačano stolećima, sobe su velike i sve je, gle, iznutra mnogo bolje nego što nam se učinilo u vrelini noći…
Imamo doručak, tvrde moji prijatelji dok večeramo u obližnjem restoranu, kažem da ću se obesiti ako Alesandro obari za svakog gosta makar po jedno jaje, vraćamo se oko jedan po ponoći u palatu, pored službenog pulta je stočić, malo veći od nahtkasne, evo, likujem ja, ovde će nas čekati švedski sto… Moji pak ponavljaju da smo platili sobe sa doručkom, i zaista ujutru dobiše ceduljice sa pečatom našeg domaćina: doručak nas čeka u bistrou „Sempre noi“, tristo metara od palate, budući kasnokasnilac nisam otišao sa grupom, ali mi je iz bistroa poručeno da će me fruštuk čekati do jedan poslepodne, široko! Dobiješ espreso, odličan, krofnicu, isto odličnu, flašicu vode, i, gle, kad nema švedskog stola – to je zapravo dovoljno!
♦
Skoro sve su zgrade lepe, sa terasama od kojih bi mnoge mogle biti i u Barseloni, sa ajnfor kapijama dostojnim Subotice, ali se sa svega davno oljuštila farba, vlasnici kao da su svi odjednom pali na teret ovdašnjeg PIO, ili kao da su se svi propili, automobili su im stari (u, ko im kaže), hteli ne hteli izdigli su se iznad mode koja odvajkada tiraniše sinove Apenina, nehajno i dostojanstveno hodaju u jeftinoj i iznošenoj odeći, prosjaka ima više nego u Beogradu, prosjak je i naš noćni dobrotvor, samo što je sebe unapredio u turističkog vodiča, hteo je da nam se pridruži za večerom, ali se utešio sa tri evra koja sam mu dao za pivo.
Još jedna od pratilja siromaštva jeste nesitničavost: gostioničar nas posle večere svaki put posluži nečim na račun kuće, dalje, kupujem večeras vodu kod bakalina, šest flaša, dva evra, izvadim sitninu iz džepa, fali dvadeset ili trideset centi, zaboravite ove kovanice, kažem, ima para hadžija i za sitnu raju, nudim mu deseticu, neće bakalin, tapše me po ramenu dajući mi do znanja koliko ga kovani novac raduje i koliko je neznatan moj minus; apotekarka nije htela da uzme dvadeseticu, a račun mi isto bio dva evra, tvrdila je, a Bog sve vidi, da nema u kasi para toliko da vrati taj astronomski kusur; blagajnica u poslastičarnici mi je to glatko usitnila i tek kad je bilo gotovo nasmešila se: „Sledeći put da kupite barem jedan sladoled!“ Šta sledeći put, kupim odmah sladoled, i sa njim natrag kod apotekarke: čik mi kaži da je zakonom zabranjen ulazak sa namirnicom koju sam zbog tebe kupio: nisi dovoljno siromašna, i to te čini toliko predostrožnom, toliko dalekosežnom.
U slastičarni pored mog hotela javlja mi se nepoznata žena, zamenila si me sa nekim, gospo, ne dopire dovde signal RT Vojvodine, uzvratim klimoglav i osmeh, eto nje i njenog dilbera već za mojim stolom, on ćutke vadi bateriju iz mobilnog, duva u elektroniku kao da mene i nema, lupka aparatom o metalni sto, šarmerka me nagovara da kupim dva piva: „Jedno za tebe, jedno za mene…“
Zvuči pošteno, i baš onako simetrično, ali to što sam doputovao čak ovamo ne znači da su prestale moje obaveze prema prosjaštvu u mojoj zemlji. Momak za susednim stolom mi pantomimom objašnjava da su oboje malo udareni u glavu, ali da ih se ne moram plašiti, odakle sam, pita me ona, kao kad islednik postavi neko relaksirajuće pitanje privedenome, iz Jugoslavije, kažem, super, kaže ona, pa onda in medias res: „Mala čaša piva je jedan evro.“ Dam joj napokon taj evro, evo nje, vraća se praznih ruku: „Pivo je evro i po…“ Znam da si znala cenu, draga, nego si se odlučila za step by step tehniku: najteže je načeti protivnika, ali ako je već prežalio evro da bi napojio sestru u Hristu, neće sebe lišiti dobročinstva zbog pedeset centi…
♦
Bistro u centru grada. Sa trga se nesigurnim korakom približava stariji građanin, mlada i nadasve lepa kelnerica mu prilazi, hvata ga pod ruku i govori mu kud treba da prođe, destra, destra, uvodi ga kroz baštu u restoran, biće da ga poznaje, ali zar smo i prema bližnjima uvek toliko nežni?
Pet minuta docnije izlazi čovek, slep je, jer samo što ne udari u sto gde sedi par Anglosaksonaca, ista devojka ponovo pritrčava, stavlja sad njegovu šaku pod svoju nadlakticu, kao da svoju tašnu koja je visila na kaišu stavlja pod pazuho, da joj ju u vašarskoj gunguli neko ne istrgne, bez žurbe ga izvodi na bezbednu pučinu trga, gde nema vozila; samo dva policajca na konjima, dva pokretna spomenika.
